Звезда

БРОЈ 16

ВЕОГРАД, НЕДЕЉА 7 ФЕБРУАРА 1899

год. ш

излази ■јЈтирником, четвртком и недељом Ц Е Н А за 1 мксец 1 диидг или 1 кгуна Првтилату иримају свч аоште у Србији и ииостранству

ЗВЕЗДА

ПОРОДИЧНИ лист

Пгетплату треба олати: Стевгс М. ВеселицовиИу ироф. Вогословије --«80НКиЛАЋЕНА ИИСМА не примају се —«азРукописи не враЋају се. уредништво се налази; Кнежев Споменик бр.

БРОЈ 10 ИР. ДИН.

Угкдник: сЈаико ЈШ. сВсс&жто&иЛ

бгој 10 ир. дин.

ПОСЛЕДЊЕ ПРОЛЕЋЕ

ј-ЈЕСТАИО ЈЕ ЗИМРЈ, ОКОПНЕО СНЕГ, Ј1 упо«љак ииста и трава ниче, рВЕЖИНОМ ДИШЕ ПОЉЕ И БРЕГ, ЈЗ е СЕ о 40 славуј другара к,личе. рРОИЕЂЕ СТИЖЕ И ЗДРАВИ СВЕТ ; И ПЕСНИК, ЕНО | С ПРОИЕЋЕМ ХОДИ, ]Д ПЕСМОМ БУДИ УСПАВАН ЦВЕТ Ј1ОЈУЋИ ХИМНУ МИиТОЈ С^ОЗОДИ. ј! УВЕК ТАКО ЗАЈЕДНО С ЊИМ, ^ДОгЛАЗИ ОСУНЧАН СВЕТЛИМ ЗРАКОМ, у[ ГИАСОМ ТИХИМ, БОЖАНСТВЕНИМ, ј^ВЕТ ВАСКРСАВА ПОКРИВЕН МРАКОМ. Д КАД ПРОИЕЋЕ ПОС=ЛЕДЊИ ПУТ јУ СхЛАВИ СИНЕ С ГРАНЧИЦОМ СРЕЋЕ ЈТ есник, небеским сном задахнут, ЈА ахну"1\е МИЉЕ И ДОЋИ неће ! јЗдАЗВАН БИЕЕ ,ПРЕД СВЕТ^Л И ТРОН, Да, ту, окружен рајем од свуда, Нека свршетак и прими он јЗесницу трубу страшнога суда ! 1«98 г. Сокољашш.

ЖРТВА ЉУБАВИ — Н 0 В Е Л А

(наставак) Знаш ли ти шта сам ја? ј )ече он а очи му сјакте, на и лице добило неки особити радостан израз. Ти си норучник Никола, најбољи друг, аал.убљен до ушију. Ти си пуковски громовник... — Ха, ха, ха, засмеја се оп. Е ниси ногодио. Ја сам најсрећнији човек на свету, ја сам иснросио Олгу!

— Шта, шта кажеш ? — За мал' не рекох несрећниче. Соба ми се окрену. Као муња пролете ми мисао: а Вера, да л' ће бити моја ? У том тренутку завидео сам му. — Пријатељу, да се иољубимо ! Срећан си и завидим ти! — Имаш и на чему, Олга је злато, ти већ знаш; дошао сам да те од њене стране замолим, да дођеш у суботу — биће мала, домаћа забава. — Драге воље, пријатељу. изјави јој мој поздрав и срдачно хвала. — Шта ми ти радиш? иита ме он. — Ето, ништа, пио чај, па сам онда седео п пискарао нетито. Шта си иискарао ? Дај да видим! И узе лист са стола. Ја га хтедох предунредити, али беше доцкап. — Тако ! развуче он. Дај овамо нулс! Хм... онасно... онасно... па ти си, несрећниче, у носледњем стадијуму. — III та ти онет? набрецнух се. Он ме погледа па тек поче читати: Вера, Вера, Вера... окрећући лист на све страпе. Ти си заљубљен, мој мали, и то опасно... Ха, ха, ха... Едисон, Бога ми, нронашао Неру. Нек је у добри час! Живели Влада и Вера. Кажи ми, молим те, која је... Немадох куд него му иснричах све. — Пази само, Никола, ником ни речи, па ни Олги. — Молим те немој да ме пређаш! Ја сам гроб... Знаш шта, Владо, сад је девет сахата, хајд да идемо у касину, иозвао сам још неколико другова, да попијемо коју. — С тобом и у ватру и воду! Хајде да нијемо у част и славу л.убави! Одједном ме обузе весеље, стресох сву тугу и бригу. Дођосмо у касину; другови чекају као заиете пушке. — Здраво, здраво, чује се на све стране. — Госиодо, грмну Никола, скунио сам вас да вам саонштим иријатну вест. Господо, вечерас ћемо дапијемо у част и славу љубави!