Звезда

Стр. 122

3 В Е 3 Д А

1Н'ој 16

Враво, живео говорник, живела љубав! Господине, Едисоне, поставите батерије, ха, ха, ха! -— Седи, војско, седи узданицо, батерије су готове ! рекох ја. Не потраја дуго, донесоше лакеји Флаше с вином, чаше и мезе. Весеље отпоче. Знате ли, шта је то весеље водпика? г Гу све ври, ту је младост, ту су идеали, ту је песма, смех, ту су зажарена лица, аргументи без апелате, другови — то све гине једпо за друго и са чашом и са сабљом. — Госиодо, диже се ветеран поручник Петар, без кога не може ниједно весеље. Пијем ову чашу у славу љубави! Другови, нека се сада сваки сети своје драгане, па нек искапи чатну у њено здравље! — Ура!. Живео, живео!. И поче куцање. Од једном се захори: „Док млађан траје жар". То је било море од весеља, зажарепа лица, ватрене речи, раскопчане блузе, дим дувански. На столу чаше, тањири, Флаше свакојаке. Све то | живи, гори. — Хоћемо ли шампањ V викпу иеко. -— Хоћемо ! повикасмо сви. Донесоше и разлише. — Дижем чашу за здравље и срећу вереника и веренице, живели!.. — Живели!.. „Многаја љета". Весеље је достигло свој врхунац. Напослетку се разиђосмо. На бојишту остадоше неколико тешко рањених; остали беху контузирани. Прође велики пост, прође и Ускрс, био сам на забави и код Олге. Дочекала ме је лепо и предусретљиво. По њеном понашању видело се да је потпуно срећна. По првим речима, по томе како ме је гледала, видео сам да јој јеНикола све испричао, наравно да нисам одрицао, а гледећи на њу уживао сам у њеној срећи, и у души благодарих за њено тоило, како да вам кажем, чисто сестринско ионашање. Она ми је оним вишим, чисто женским инстинитом, умела тако деликатно да дирне моје осећаје, да иожели успеха; њен поглед чисто је говорио : желим ти, да будеш још срећнији него што сам ја. Све то би и прође. Пуче и пролеће а о Вери ни трага ни гласа. Једног пролетњег дана, не знам ни сам због чега одох у варошки парк. То је огроман старински парк, прилично заиуштен, али та запуштеност даје му неку дивљу леиоту; столетне липе, маса џбуња и шибља, безброј веселих пронланака начинише га особито примамљивим. Ја се упутих једном пронланку, да оданде уживам у видику који се отварао мојим очима. Сунце вас не греје, него вам својим топлим зрацима ласка као мајка јединцу. Погледајте како је простран, како је диван видик. Право пред вама бесно хучи и пени се река, носећи последње санте леда; тамо даље на

њивама и ливадама отонио се снег, па се створила читава језерца, у којима се топе и милују сунчани зраци. ТПумарци и џбуње збацили су са себе зимску одећу и стоје оголићени, само видИш њихову црну контуру; сеоске кућице беле се на С У Н ЧУ па чи сто вас маме; тек, тек, по иегде по јаругама, видите остатке сиега, који вам изгледа као болесник на последњем часу; тамо, амо, виде се омршавела стада оваца и стоке, како пасу; види се и по који сељак, изишао да ужива, да се надише пролетња ваздуха, да разгледа своју земљу, своју ранителзку. А над целим видиком диже се лака пара, то је дах земље : то се она буди из дубоког сна. И ја осетих да се будим. Груди ми се нади димаху, срце ми заигра, осетих жудњу за далеким непознатим крајевима, за срцем драганиним, за милоштом мајчином. Нехотично се сетих Вере! Ах да је она овде да заједно уживамо, да слушамо куцање наших срдаца, па да се стопимо у једну хармоиију!... Ах, да ли ме воли?! Ох, тај ужасан Црв сумње гризе ми душу и убија наду. Опијен ваздухом, нод утиском свемогућих осећаја, мислећи на Веру, ја пођох, и не гледећи куд, ишао сам махинално. Од једном се тргох, кад угледах лаку фигуру, пгто ми иђаше у сусрет. Застадох и задрхтах од радости и изненађења. Та то је она — Вера! И потрчах. — Ах, госпођице Веро, каква срећа, какав чудан случај да се баш овде први пут видимо; ја већ изгубио сваку наду да ћу вас икад видети. Она се само осмехну, погледа и иружи ми руку. — Како сте; кад сте дошли ? — Благодарим, као што видите; дошли смо пре три дана; па како тетка, у опште, слабо излази, то смо седели код куће... — Пардон, прекипух, шта ради тетка? — Благодарим, ено је седи на клупи, сунча се, а мени је дозволила да се шетам. Како сте ви, г. Владо? — Хвала, осећам се као никад досад; овај пролетњи ваздух, ово сунце... опили су ме... — II види се, рече она, лице зажарено, очи горе... — Ах, па има ваздан још узрока, додадох ја. Она канда не обрати пажњу на моје речи, него рече: — Диван дан. — Божанствен... Хоћете ли да уживате у природи ? Хајдемо на један пропланак, Пођосмо. — Ногледајте, како је диван видик! — Ах, зацело, дивно, дивно... И чисто се иромени: лице јој обли румеп, очи засијаше и она ућута, очарана видиком. — Видите ли, са овог места, ја сам уживао и сећао се,.,