Звезда

Стр. 124

3 В Е 3 Д А

Вро.т 1(з

сађивати и саме, уз непознате људе. Настаде граја. Људи иоиеше певати уз певаче и певачице,- ударати у дланове по такту и лупати у под штаповима и сунцобранима. С њима се удружише и кокете, узвикујући од сувише опипљивих љубазности. Неко стаде обртати своју капу на штапу, подражавајући глумцу на сцени. Неко је пратио оркестар у грубој хармонији. С једнога краја полетеше запушачи и парчад од поморанџине коре. Коњурин и Николај Ивановић радознало се осврташе час овамо час онамо, и — смејаше. — Ах, бик га убо! Да не ће и овде настати бацање, као оно у Ници, иа булевару? рече Коњурин. — У том случају требало би да се и ми снабдемо поморанџиним корама, те да одговоримо. Еј, момче! Како ли те оно зваху? А-а-а Ботега! Дајдер ми једно пет поморанауа! — Не треба. — То не треба! строго викну на њ Рлафира, која беше поцрвенила од дивнога Асти, и дочепа боцу, да налије себи још једну чашу. — Глаша! Ти чини ми се много пијеш! напомиње јој Николај Ивановић. — Може те главица заболети. —• Марим ја за главу! Ово је вама иа зло, рече она и испи чашу до дна. —• А шта, јесте ли задовољни местом, у које сам вас довела? упита она злурадо мужа. — Од куд си нас ти довела? Довезао нас је кочијаш. Оамо, молим те, не пиј тако много. — Није то ништа. Нека пије. Двојица смо онде, савладаћемо је и пијану, рече Коњурин. — Пусти је нека се опије добро. Није ни шала, толико се развалинама римским занела. 11,ео дан разпалине, те развалине... -—- Нисам се ја занела разналинама, већ ватпим владањем. А и ја ћу гледати да моје владање данас буде онако, као ваше... Видите ли овде напоредо с нама за столом, овога Талијанчића? Сад ћу да иружим чашу и да се куцнем с њиме. — Усуди се само! строго рече Николај Ивановић. — Зашто да се не усудим? Нисте ли се и ви вечерас куцали с оним вртирепом. Овде, у ииостранству, влада равноправност женскиња, и нико ми не сме сметати, говорила је Глафира Оемјоновна. — И шта се ви око мене врзете? Идите и правите друштво овим кокетама. — Дабогме, ти би зајаукала, да то учинимо. — Е, да, баш не бих. На њихов сто паде парче поморанцине коре; бацио га неко. Она га узе и баци назад у публику. Паде и други комад. Глафиру Семјоновну, ио њеној чудној капи, сигурно је неко држао за кокету. — Је ли време да идемо кући? неспокојно се разбирао код жене Николај Ивановић. — Ако вам је време, ви можете ићи, а за ме је јоттт рано.

А на сцени, међу тим, текла је представа. Певање је замењено гимнастиком акробата. Ра запеше танак једек на бини. Изађе акробатка у лепом трикоу. Публика је бесно пљескала. Глафира Семјоновна погледа акробатку, сва илану и прошапута: — Ах, ^убре једно... Дакле. то ли си ти! Погледаше и Николај Ивановић и Коњурин акробатку и познадоше ону исту црнооку лепотицу, с којом су тако пријатно провели време за обедом и после обеда. Коњурину засја лице и он нагази под столом ногу Николаја Ивано вића. — Зар ви не познајете своју пријатељицу? пита их злурадо Глафира Семјонокиа. — Пљескајте јој, пљескајте... Видите ли каква је уметница? На конопцу игра!... — Мани се! одговара Коњурин и насмејан одмахује главом. — То ми је први пут у животу да сам с акробатком пировао. Али, пази, каква изгледа у трикоу?... Са свим друкчија, него данас, за столом. Ах, мува те ујела. . акробатко!... Ме^у тим, акробатка је извршивала разне задатке: ишла је по конопцу с полугом и без гголуге, спуштала се и легала на конопцу, и дубила на глави. Николај Ивановић због жене не усуди се да гледа право акробатку, него је бацао погледе испод обрва. Глафира Семјоновна само дркће и говори: — Море, ви сте дивно друтнтво за се данас пронашли. У осталом, за вас, људе, што горе то боље. Па, ко је знао да је она акробатка! Ја сам мислио да је она из другог ког сталежа, одговара Николај Ивановић. Седи за једним столом с нама, живи у истој гостионици... — Како? Зар она живи у истој гостионици с нама? узвикну Глафира Семјоновна. — Е, драгане, онда ћу ја морати и тамо да мотрим на те, иначе, она ће те себи одмамити. — А што не би... Кад ти велиш да је равноправност?... — У мукни! Акробатка заврши своју представу уз громко пљескање и, пославши публитги пољубац, побеже за кулисе. Поче се друга представа, затттм антракт између представа, а супрузи Иванови се још једнако пребацују заједл>ивим речима: Глафира је и даље пребат|,ивала мужу. Вино је још више бацило у ватру, она се зацрвенила, капа јој слетила на иотиљак, чуперци косе видели су се на њеном челу. Публика из окола бацала је на Глафиру безобразне погледе. Наједанпут, између столова, показа се акробатка, која је и изазвала сву пометњу код наших путника. Она је већ збацила трико, и навукла на се раскошну одећу, сламни шешир, с дугим, белим, нојевим пером. Прошав кроз редове сголова, иза којих је људи гуташе погледима, она се посади за један сточић, и хтеде нешто ттаручити за се у лакеја; но, опазивши Николу Ивановића и Коњурина, диже се и приступи им.