Звезда

БРОЈ 17

БЕОГРАД, УТОРАК 9 ФЕБРУАРА 1899

ГОД. 111

И 3 Л А 3 И уторниким, четвртким а недељом II, Е Н А ЗА 1 МКСЕЦ 1 ДИИАГ ИЛИ 1 КРУ11А ЈЈрепишгу иримају све аоште у Србији и иностранству

ПОРОДИЧНИ ЛИСТ

И гитллату тревд слати: Стеви М. ВеселиновиИу ироф. Богословије НЕИЈ1А11ЕНА НИСМА 11е игимај У се

Рукописи не враЋају се. у 1'кдшпитво сб налдзи: Кнежев Сноменик бр. 9.

Ш'0,1 10 ИР. ДИН.

УРЕДНИК : ЗаиИс ЛЛ. ОЂСССА11ПС1П1~$

БРОЈ 10 11Р- ДИН.

К У Д А ?... Куда леИеш. душо, у и.ределе сјајне Гдс је срећа само '?■ Ти сад дршИеш тихо од милине тајне, Аљ врати се, врати и не пдп тамо! Је-ст, тамо је леио. МинуИе те туга И јад што те мори, И на небу мрачном. ко светлосма дуга ДнЛи Ке се нада, што је машта твори. Ал када се вратиш са далека иута Ло ком руже цвате, СтетуИе те очај и невоља љгута, Да стегнуту тако вечито те ирате. 0 не сневај зато! Обмана су снови, Што човека згрева, А иосле њих дођу увек боли нови, СреИан зато онај, ко никад не снева! Чувај снагу своју! Јер Ле доЛи време Да загрме громџ, А облацн мрачни ено, веЛ се сиреме, Удружи се с њмма, обарај и ломи. ј Љ . н - р-

ЖРТВА ЉУБАВИ - НОВЕЛА (наставахс) „Ала се овај брат накресао" сигурно су мислили пролазннци гледећи ме; а ја сам ишао ие зиајући куд. Душа ми је певада, IV.

После те визите, ја сам их редовно ноходио. Тетка је имала једну старинску кућицу са малим нредсобљем и три собе, Ледпа је собица била снаваћа, друга трпезарија и служила је за рад, а трећа до предсобља била је гостинска соба. Собице су биле мале, сниске и полумрачпе. Намештај је у њима старински, незгранан; тешко кадифено канабе од црвеног дрвета са две, три дубоке Јртеље; на прозорима тешке завесе затворене боје, велики ормани, растови столови и високе столице. Све су то били остаци иређашњег госпоства. На нрозорима неколико саксија гераније; ио дуварима две-три потамнеле слике, све се то по прилично излизало али је зато било идеално чисто. Само гласовир најновије конструкције, што је стајао у гостинској соби, био је као дисонанс у том старинском куту, али он је говорио, да ту борави једно младо биће пуно нада и живота, да оно у њему, као у извору, налази утехе и радости. У свима собама, у целој кући осећао се нарочити миомир као босиљка, као тамјана не знам ни сам како да вам кажем! Наш је живот текао мирно, ја сам обично долазио пред вече на чај ; но кад-кад сам доносио Вери букет цвећа. Она ме је увек дочекивала у предсобљу у сво јој простој домаћој хаљини; тетку сам затицао на њеном обичном месту, седи у Фотељи и плете чараие. Ја сам им причао све варошке и пуковске новости, што је тетка радо слушала и жалила се на своју главобољ.у, а Вера је снремала чај, по некад смешкајући се, а по некад осетим њен испитујући поглед, због кога се осврнем, на што она порумени, обори очи и брише шоље, као да ништа није ни било. После чаја Вера и ја ишли смо у гостинску собу, тетка је остајала, распремала по столу и сиоразумевала се са својом старом куварицом за сутрашњи дан. Вера би отворила гласовир и почела свирати, ја седнем у Фотел >у, слушам и посматрам је. Лице јој се зажарило, очи сјаје неким чудиоватим блеском, а звуци се лију пуни страсти и иеке неиспитане среће. Ја се занесем до заборава. Она одједном прене па се полако дигне, као да се пробудила из тешког сна.