Звезда

3 В Е 3 Д А

Б рој 1 7

Другом приликом ја певам уз њену пратњу и нарочито грешим, да ме исправља; или читамо Тургењева, Шилера, Шекспира; ту се цонекад озбиљно посвађамо и тад тетка долази и мири нас. Али моја срећа није била потпуна, чак шта више у то најсрећније доба ја сам мучио највеће муке: час сам веровао, час сумњао. Осећао сам и видео да ме воли, јер иначе не би ме дочекивала тако срдачно и љупко, па и тетка је, нема сумње, видела нашу љубав али се правила невешта. Понеки пут нарочито нисам им одлазио по два т дана и тад бих опазио да се Вера љути, а тетка би тек рекла: — Нема вас, па Вера ништа не ради, но ваздан невесела и ћути, чак и не свира. За моје измучено срце њене речи биле су мелем. Понекад мислим да ме оне, нарочито Вера, сматрају просто за доброг пријатеља, па је с тога са мном тако искрена и пажљива. Запитати је? А шта ћу онда ако покварим ову армонију у којој се ја тако срећним осећам, ако ми она каже: „Не". Шта ћу онда?! Ах, то је страшно ! — Сваког дана ја сам иостајао све нервознијим и нбрвознијим. Вера је то одмах опазила; чентће би ме запиткивала и била је веома нежна. Наравно, ја сам ћутао. Једнога дана пођосмо у шетњу, тетка није могла па нас је пустила саме, то се чешће дешавало и пре. Мај је био у јеку. Већ смо прилично дуго шетали по алејама парка, за време целе шетње готово нисмо нивдта разговарали, обоје смо били некако сетни и нерасположени, док ће она од једном чисто весело рећи: — Хајдемо на проиланак, да оданде уживамо у нрироди. Ах, тамо је дивно, тамо има један пањ, сешћемо и ћутаћемо. — Хајде, одговорих. Она мало убрза корак, дође пре мене и седе. Седох и ја до ње. Незнам како, али моја рука некако случајно додирну њену руку. Жмарци ме подиђоше. — Веро! рекох, а глас ме поче изневеравати. П огледајте на ову раскош, на ово миље природе, посматрајте како над нама цвркућу тичице, а тамо, доле, под нашим ногама, тихо ромори речица. Свуда и по свему разливена срећа и рај, само у мом срцу нема раја, нема среће. У том треиутку она је изгледала к'о мермерна статуа, у лицу ни једне капи крви, очи оборила, чисто не дише. — Од забаве па до данас немам нигде мира, нигде покоја, ја само мислим на те ; ти си мој живот, моја нада. Ја те волим, волим те целим бићем својим ! Веро, реци... И нехотично је обухватих око струка ; она се полако изви; канда јој кану једна круина суза; задрхта од нечега, хитро се диже, чисто за се говорећи: — Не, не... и брзо пође. Ја као кип остадох, без и једне мисли, па с-е тргох и појурих за њом. Стигох ,је. До куће ии

речи не нрозборисмо, хладно се опростисмо и ја одох не знајући како. Стање је моје било ужасно, долазило ми је да се убијем. Једном речју: ја сам био у оча-јању. Прође већ недел^а дана, а ја ни једном не одох. Једнога дана пред вече седео сам код куће, ништа не радећи, кад се врата нагло отворише и уђе њихова стара куварица сва престрављена. — Хајде, господине, ако Бога знате, госпођица је болесна, бунца и вас спомиње. Госпођа се грдно поплашила па ме послала да вас иађем ма где било, хајдете!.. Ја, као луд, викпух Јована узех сабљу и капу на полетех... За тренут сам био у њиховој кући... У нредсобљу ме дочека тетка. — Шта је 7 где је Вера? — Лакше, лаквде, рече тетка. мало пре је заспала... Кажите, шта је то било, зашто сте. се носвађали?... Дошла кући тужна као никад и ћути; данас је спопаде страшна грозница на у ватри само вас сиомиње. Кад је мало к себи дошла рече ми : — Тетка, пошљите Лизу некзовнеВладу. „Хоћу душо, хоћу срце" одговорих ја. У тај мах чу се њезин глас: — Владо, Владо! Шта! Зар ме она зове Владо ? пројури ми мисао кроз главу и појурих к њој. Она је лежала у кревету сва у белом, очи пуне грозничавог сјаја. — Веро, Веро, муцао сам, па клекнух норед кревета, узех њену мермерну ручицу и почех да је обасипам пољупцима. Она ме погледаше са пуно љубави. Другом руком миловаше ме по коси иа се одједном придиже, грчевито ме загрли и притиште врео пол.убац намојечело. — Владо мој... Ја те волим... Ле ли да се ти не љутиш?... — О не, Веро, зајецах ја. — Мили мој, ти си за ово време мпого претрпео, али Вера је увектвоја! очијојнекако особито засјаше, наже се ближе к мени и поче брзо говорити: — Владо, ти си мој, је ли, мој и ничији више?... Нас ништа не може раставити! — Твој сам, твој до гроба!... Умири се молим те... Она клону на јастуче и заклоии очи. Непотраја дуго, она их, оиет, отвори и поче полако: — Ах, да знаш како је мени било оног дана слушајући те, срце ми се цеиало, али нисам смела да ти кажем... Ето видиш морала сам најпре одболовати па тек да ти признам... Сад ћу бити искрена... Мени се зло слути... — Веро, ма шта било, поделићемо заједно, ја ћу моћи да те заштитим, рекох јој ватрено.