Звезда

Ст1>. 138

Врој 18

— Јест, али исто тако мрзи оца, омрзнуо га је од оног дана када се по други пут оженио, а још више кад је дознао да је све прОћердао па и Верино наследство, па сад неће да чује о њему. Али ипак још верује, да има толико карактера да жртвује себе за љубав и срећу свога детета. Он ће номоћи, то је ван сваке сумње; бојим се само да не буде доцкан; у осталом то је већ моја ствар, удесићу ја... Не брини, Вог је добар... Ах, тетка, спасите Веру! спасите нас! — Хајд иди, видиш да сам спала с ногу, хоћу и ја да се одморим, па сутра порани... није још тако страшно; све је у Божјој руци... — Лаку ноћ, ]зекох. До мало пре, мишљах ја, лебдила је нада мпом неизмерна срећа и блаженство. А сад? сад од једном бездан. Ти што си на небу, штићениче свију немоћних и слабих, заштити нас. Та пре ћу убити и себе и њу, него што . ћу је видети у рукама тог гадног старца... Неће је ујак дати, та он ће заложити све за своју зеницу. Да, да, он је нлеменит човек, он ће нас спасти. Ах, Веро, да знаш како те неизмерно воли твој Влада; та нема те силе, која ће нас раздвојити; бићемо срећи у пркос небу и земљи! И ако сам био уморан нисам могао да тренем, тек сам пред зору заспао... Сутра дан, одмах иосле службе, већ сам био код њих. Вера ме је нестрпљиво очекивала ; чак се Лзутила што тако дуго не долазим. — Веро, јеси ли здрава? Како си спавала? занитах је, љубећи њену милу ручицу. У њеним очима и на целом лицу огледала се срећа. Она се сва предала свом осећају. — Ах, Владо, како сам срећна, да знаш како овде куца и иоказа руком на срце. Замисли, мили, сањала сам да смо ја и ти у неком вилистанском замку: безброј соба, огромне сале, свуда сјај и раскош; у башти пуно цвећа и шаренила, огромна дрвета са широким, ракљастим гранама бацаху хладовите сенке; безброј извора и поточића роморе, милион тичица цвркућу и певају; као да је све то нанте и ми заједно сретни и весели шетамо и уживамо. •— И биће тако, миље моје. Прође још два, три дана и Вера сасвим оздрави. Ми смо били потпуно срећни. Нроиланак нам је био омиљено место, ту смо седели, ћеретали и зидали куле по ваздуху : како ћу ја да свршим ђенералштабну академију; како ћемо живети у великој вароши, имати леи стан, лено га наместити, али ту се обично споречкамо. Она хоће да намести гласовир или канабе у један ћошак а ја опет у други, на се тако занесемо као да смо већ у нашој кући на намештамо; онда се пренемо и смејемо се, смејемо као деца! После како ћемо да походимо позоршпта и балове, она у светло-роза хаљини, па кад дођемо они ће сви

да питају која ли је ово лепотица? а неко ће да каже: то је г, Н. Н. Она се стидлзиво и задоволјПО смешка. А ја ћу се поносити и у души мислити то је моја мила женица и само моја. — Јест, јест, мили, само твоја и увек твоја... брзо додаје она. < Другом нриликом дирам је само да изазовем сузу у њеним очима: како ћу ја да пођем у рат, па ће да ме ране, а она ће ме као милосрдна сестра неговати; или како ћу погинути а она се за другог удати а мене заборавити. Тад ми она брзо заклопи руком уста да не говорим више, и очима иуним суза гледа ме прекорно. А ја докопам њене ручице обаспем их пољупцима и молим за опроштај. Она се наједном разведри и на њеном милом лицу заигра божанствен осмејак, као оно, кад после буре зрак сунчани продре кроз тешку завесу облака па весело заигра по свежој, орошеној земљи. Тога лета наш пук није ишао на дивизиско логориште, наш је логор био одмах ту, на пољани до касарне. Служба у логору, као пгго знате сами, врло је тешка: те гађања, те егзерцир, те ратне службе и ваздан којешта. У јутру пораниш иа јуриш цео дан по пољу и сунцу. Уморан, црљав, знојав, сав у прашини, ал си ведар, радостан и гладан, чини ти се појешћеш читавог вола! Ни једне године није ми служба била тако лака и весела као те. Чим се сврши служба а ја хитам к њима на ручак, на касину сам заборавио; онако прјћав и прашињав, само уз пут свратим у дућан, куиим најбољег воћа и опет јурим. Тетка и Вера чекају ме с нестрпљењем; на столу већ све спремно само се цакли од белоће и чистоће па вас чисто мами. Ево и супе од које се диже лака и миришљава пара па вам само дражи апетит. За време ручка причам им јутрошње догађаје, задиркујем Веру и називам је мојим регрутом, шкартом, а после ручка оиет летим на службу. У пуку па и у вароши већ су сви знали да се ја и Вера волимо, да смо вереници, па су нам сви некако симпатисали; у осталом и ми нисмо тајили нагиу љубав. Тетка, која је у почетку пратила сваки наш корак, дала нам је потиуну слободу, ма да је њено бршкљиво око увек лебдило над нама. Па и моји другови јако су пазили Веру; дешавало се да по који пут изађе ми у сусрет иа дође до касарне, а ми онако џумле идемо после службе из логора, ко кући ко на чашу пива, па се сретнемо с њом. Другови чим је виде већ се спремају, да је што срдачније дочекају. — Добар дан, госпођице Веро! и сви се дубоко клањају; понеки јој пружи букет пољског цвећа, што га је набрао радећи с четом у пољу; а једном приликом поручник Петар из превеликог