Звезда

г

Број 18

3 В Е 3 Д А

Сте. 141

— Али, то је у сну! Разумем - у сну. И тек што мн то рече, кад Глафира Семјоноина повика: „море!" и ја се пробудих. Е, знаш, би ми много на жао! Да се нисам пробудио испио би с папом по чашу наше православне вотке. | — Не будали! Остави се глупа разговора! — Истину тм кажем, море! Ево, готов сам да се закунем. И знаш што ми је најчудније? што је тахсо јавно све било. — Гледајте, гледајте! Ево Везува! виче Глафира Семјоновпа, и руком показује кроз прозор. — Није ли бољи него ваш папа с вотком? Ах, каква је то дивота! — Где је? Где је? повикаше људи као преплашени и такође погледаше кроз прозор. Пред њима на плавом хоризонту, а при за ласку сунца, видео се у виолет бојн раздвојени конус Везува. Као танка струка избијао је из кратерадим и правио на врху брда маленоблачић. —- То ли је тај Везув? запита Коњурин, ; који је очекивао да види нешто са свим друго, | него што је видео. — Дабогме! Зар не видите како се дими? одговарала је Глафира Семјоновна. — А где му је пламен? Где су му усијане главице? — Боже мој, па зар се може на сунцу и на тако далеком растојању видети пламен и главице? То треба гледати изблиза и ноћу. — Признајем да сам и сам уображавао себи Везув са свим "'друкчије, — рече Николај Ивановић. — Па зар га ниси виђао на сликама? На сликама он је такав исти. — Али, баш на сликама сам га и гледао, па је друкчији: види се пламен... — Знам, али то је ноћу, то је ноћни изглед. — Е, ја сам мислио да је ту што друго. А овакога Везува ја се ни мало не бојим. Ако је он и изблиза такав,",онда ја идем с вама, куд год хоћете по њему. Нема ту ничега опаснога. Сулундар је то, сулундар, што се на кроку дими, и ништа вшпе! реши Коњурин цео разговор. (наставиће се)

ДРУГИ - КГ1>УЛК1) К1['1ЛХ('

Давно је то било, у седамдесетим годинама, хгад су род1атељи мис Горијеву дали за пуков ника ХПрајдерлинга. Он је био својих триде сет и пет година старххји од ње; али пошто је имао двеста рупххја месечне плате, примљен је врло радо за зета. Спадао је у ред добрих људи и кад би било хладно патио би од катара у

плућима. 8а време врућина био је склон капљп у мозгу, али од тога нххје умро. Уххамтите! ја нећу да Шрајдерлиига кудим. Ои је био добар муж и нерасположен би бивао само онда, кад је морао да због с^абости остаје код куће. А то се дешавало сваког месеца по пет шест пута. У новчаним стварима показивао се према својој жени готово издашан, а то је код њега већ нешто значило. Али госпођа Шрајдерлинг не беше срећна. Она се удала, док се још налазила с оне стране двадесегете и своје бедно мало 'срце била већ другом поклонила. ГБегово име већ сам заборавио, с тога ћу га назвати „други". Он није имао ни имања хпх повољних изгледа. Не беше ни леп и, ако се не варам, служио је при хгомесаријату. Али поред свега тога она га је искрено волела и између њих је постојала нека врста заручења, кад наиђе Шра дерлинг хх објасни госххођи Гореј, да је вољајн узети ње1ху кћер. Госиођа Гореј умела је да своју кћер плачем иагна, да испуни њену жељу. Кћи у том погледу нххје личила на своју лајхсу. Она не плакаше никад. Па чак ни на дан своје свадбе. „Други" је мирно сносио свој губитак хх пре мехитен је 1ха једну од најгорих станица. Можда га је тамо тешила клххма. Ту је патио од грознихх,е,- а то га је, по свој прилпцп, чинило неосетљивим према другим боловима. Боловао је и од мане у срцу, у двојаком значају. Грозшхца је ту бољку још више увећавала. Полазили су месеци. Гостго1)а Шрајдерлинг је поболевала. Она није венула као каква јунакиња у роману; ал1х свака бољка, која је похо дила сташхцу, навраћала је и код хве, од просте грознице па на више. Она у огхште није била особито лепа и болест ју је учинила ружном. То је чак тврдио Шрајдерлинг. Он је веома присебно исказххвао своје мишљење. Кад је већ увенула, оставио је самој себи, а он се врати навикама свог момачког живота Она би више пута усела на коња IX: усамљеним путем изјахала до сималске поште, а за тим се вратила. Седло јој је на 1шн>у било страшно рђаво. Шрајдерлинговој издашности беху већ ту код коња х^ранхххх^е. Он би рекао, да је свако седло добро за женску, која је тако нервозна као госпођа Шрајдерлинг. Никад није позивата на играпке. јер је играла врло рђаво... ретко јој је ко кад долазио у посету, јер је била јадна и досадна. Шрајдерлинг би рекао, да је знао, да ће I се после свадбе претворити у такво странхило, не би је нихсад узео. Он је имао обичај да увек присебно изказује своје мишљење, тај Шрајдерлинг. Једнога дана у августу отиде он Х13 Симле х; свом пуку. Она сад мало оживе, али поглед јој ! ипахг не постаде јасан. У клубу дознадох случајно, да „други" долази к нама, болан, врло болан, да се овде мало опорави. Грозница и мана срца готово су га. сахранилн. И она је то доI зххала, дознала је још, што мене није интересо-