Звезда

3 В Е 3 Д А

Бгој 10

ЖРТВА ЉУБАВИ — НОВЕЛА (наставак) Једног дана позваше ме команданту пука. Командант ми саопшти, како је потребно да се ш пука за двадесет дана ношље један ОФицир у дивизиски штаб ради извршеља извесног поверљивог иосла, па је изабрао мене у нади да ћу ја оправдати његово поверење и мишљење о себи, на што сам само ћутао, клаљао се и благодарио. То се чешће дешавало, да из пука шаљу баш у ово време, но једног оФицира у дивизиски штаб и то се сматрало као одликовање. Ја се нисам ни обрадовао, ни сневеселио. Слутио сам да ће ми растанак с Вером бити веома тежак ; с друге пак стране копкало ме је, да видим како ће то на њу утицати и како ће ме дочекати кад се вратим. Било је баш пред ручак кад сам дошао да им саопштим. — Замисли, Веро, почех ја нарочито као с неким ноносом, како ме је командант одликовао : шаље ме на двадесет дана у дивизијски штаб, да радим на неком поверл>ивом послу. Је ли ти мило ? Она ме у почетку слушаше радознало, иа јој одједанпут потавнеше очи и поче нолако плакати. -— Веро, па немој да плачеш, ти мислиш да је мени лако. Веруј ми, писаћу ти сваког дана, слаћу ти цвећа, почех ја да је тешим. — Јест... теби је лако, поче она кроз плач, а да знаш шта се овде ради — и ту показа на срце —■ ти не би... — Веро, та ја те волим, ти си мој живот, моја радост... Па добро ако хоћеш ја нећу да идем, написаћу рапорт да сам болестан па квит иосла. — Не, не, ти мораш ићи, то захтева твоја служба, рече она. — Умири се, Веро, молим те, неће ваљда наш растанак трајати до века... Бројаћу секунде, кад ћемо се опет састати. Замисли, како ће нам бити мио и радостан наш састанак... Она се усиљаваше да се насмеши, али натп ручак прође у ћутању. Проклињао сам дан и час кад су ме изабрали. Дође и дан растанка. Ствари сам послао на станицу са посилним, а ја одох к њима да се опростим. На срцу ми тешко до зла Бога, чисто ме страх хвата од нечега, од неке непојмљиве слутње. Одох к њима. Она седи тужна а у очима светле сузе; тетка се храбри, али се види, да и код ње није све у реду. Седох. Не могох да ироговорим ни једне речи, изгледало је као да је у кући неко умро; мало је Фалило па да се расплачем као дериште. Туга ми се обавила око

срца на ћутах као з&ливен... Осећах да треба што год да кажем, па тек избацих неколико глупих, безначајних речи, чак се гадно зацереках... Одједном се окренух. — Збогом, тетка, рекох неким сувим, металним гласом (чисто није мој глас) и пољубих је у руку. — Срећан ти пут, рече она, л>убећи ме у образ, па се чувај ! Немој да тугујеш, пиши чешће; чекаћемо те сваког дана. Приђох Вери, не смем да је ногледам. — Због... и хтедох да јој пољубим руку, али се и нехотично загрлисмо; усне нам се стонише у један дуг, дуг пољубац. То је био нрви и иоследњи. Она се мало трже, прекрсти ме и чисто ме гурну од себе. Ја одох на станицу потпуно бесвестан. Нисао сам јој сваког дана и добијао одговоре. Понекад сам шиљао бонбоне и једва сам чекао дан кад ћу се вратити у пук. Иосла сам имао и сувише ; једина раДост била су ми њена писма пуна љубави, увек нежна, увек брижна. Остало још пет шест дана па да се вратим у пук, већ сам уживао како ћемо се састати; али једног дана не добих писма. То ме страшно узнемири. „Сигурно је задоцнило па ћу га тек сутра добити'', тешим самог себе. Сутра дан опет ни једно. Боже! шта је с њом; да ли је здрава? Да се није десила каква несрећа? ТТТтп бар тетка не пише? Пошаљем телеграм — одговора нема. Да ли је жпва! Ах, како ме плаши та страшна неизвесност! Ломио сам и кршио руке од муке и неке тешке туге. Једва сам преживео последња два дана. Просто сам био болестан и нервозан. Једва једном дочеках и тај тренутак да стигнем на станицу. Са станице појурим право њима кући. У предсобљу ме дочека тетка: — Шта је, тетка, с Вером? камо је? — Ништа, ништа, одговори она, умири се, дошао јој отац. Срце ми се охлади. Уђем у собу кад тамо, седе два господина у годинама. У једном сам одмах познао Вериног оца, на њему сам видео много Вериних црта. То је био човек велика раста; на први поглед леп и симпатичан са јако прогрушаном и брижљиво рашчешљаном брадом, одевен просто, али укусно, на лицу му се опажала нека скрушеност; по борама на лицу и мехурићима испод очију видело се да је тај човек провео буран живот, а по оцрту усана рекао би човек да је он бескарактеран, слаботиња, да није имао своје ја; у погледу који је бацао умилно час на Веру, час на другог господина, видело се да га нешто јако мори, управо тишти. То су људи који су кадри да учине и добро и зло. Други господин, тнто сеђаше до Вере, имао је источњачки тии, средњег раста, прилично дежмекаст, година