Звезда

Број 19

В Е 3 Д А

Стг. 1 .49

од сваке пећине разбојничке! говорио је он Ивановима и Коњурину. — Па све су оне такве у иностранству, одговори Коњурин. — Не, ова је нод избор разбојничка. Јасам пола Евроне прошао, али оваког разбојничког пристаништа нигде нисам видео... За мали сифон соде отме ти пола Франка. Вина немају јеФтинијег од пет Франака боца. Сем тога, ово вам је енглеско гнездо. Гостионица препуна самих Енглеза. Њихов дух овуда веје и свакога који дође онде даве енглеским јелима. За доручак дају ти овчевину с макаронима и бобом; на обеду онет овчевина; за доручак ти дају црни пудино, за обед — опет црни пудино, а мене надарио ])аво да узмем пансион за недељу дана. Три дана већ како овде живим. а просто не могу да гледам те мрзавце. Решио сам се, ако ми и данас даду онет овчевину с бобовима, - - да пљунем на пансион, те да идем у други ресторан ј да обедујем. — Не... пе... Ми нећемо нипошто узети стан с пансионом, одговори Николај Ивановић. Зашто да се стешњавамо? — Дабогме... Него знате шта? Јесте ли ви обедовали? Умите се и преобуците, па хајдемо заједно на обед у један ресторан преко пута од Сан-Карла, предложи Грабљин. -— '1уче сам вечерао тамо после позоритпта. Одличан ресторан и јевтино му је и шамгхан.ско вино. До врага с овом гостионицом! Не могу очима да гледам те гадне Енглезе. Не могу да ждерем боб и рибу, коју преливају одвратним сосом. А поврх свега, све је јело тако запапрено, да ти се сва уста исприште. Дакле, пристајете ли? А већ мени је врло мило, што своје Русе и овде видим. — Та нричекајте, причекајте мало! Дајте нам пре свега да се доведемо у рсд! рече ГлаФира Семјоновна. Иванови и Коњурин изабраше себи собе и пођоше да се умију од путничке прашине и прљавштине. (наставиив ое)

СШРТ ЈЕДНОГЛ ЧИНОВНИКА - А. ЧЕХОВ. Једнога лепога вечера седео је исто тако лепи извршитељ, Ивап Дмитрић Червјаков, у паркету другога реда и гледао кроз доглед „Корневиљска звона". Гледао је и осећао се на врхунцу уживатва. Кад паједаппут... У приповеткама често наилазимо на то .,кад наједанпут". Писци имају право: живот је тако нун изненађења! Кад, дакле, наједанпут лице се његово смрачи. очи му се

помутише, дисање нрестаде... он спусти до]'лед. наже се и... апћи-ха!! Кинуо је, као што видите. Кијање се никоме и нигде не забрањује. Кијају и сељаци, и окружпи начелници, а по кашто чак и тајни саветници. Сви кијају, Червјаков се пије нп мало збунио, брисао се марамом, и, као ул.удан човек, иогледао око себе : да није кога узпемирио својим кијањем? Али сад се тек збуни. Спазио је, како је старчић, што је седео пред п.им у првом реду, нешто гунђао и брижљиво брисао рукавицом своју ћелу и врат. У шему је Червјаков познао цивилнога ђенерала Бризжалова. „Упрскао сам га! помисли Червјаков. Није мој претпостављени, туђ је, али је ипак непријатно. Треба да се извиним. Чеврјаков се накашља, наже се и прошапута генералу на уво: — Извините, ваше—ство, ја сам вас уирскао... нехотице... — Ништа, пишта... — За име Божје, онростите. Ја... ипак... ни-

сам хтео

— Ах, седите, Бога вам! Пустите ме, да слушам. Червјаков се збуни, насмехпу се глупо и поче гледати на позорницу. Он је гледао, али већ пије више осећао никаква уживања. Њиме овлада неки мучни немир. Између чинова приђе Бризжалову, упути се поред њега и, савладавши страх, протепа: — Упрскао сам вас, ваше-ство... Опростите... Ја, то јест... није да сам... — Ама, оставите то... Ја већ заборавио, а ви све једнако о томе! рече генерал и нестрпл>иво задрхта доњом усницом. „Заборавио, а у очима му сама иакост". помисли Червјаков, иогледајући подозриво на генерала. — „Неће пи да говори. Треба му објаенити, да ја то нисам никако хтео... да је то природни закон, иначе ће мислити, да сам хтео да пљунем... Ако сад и не мисли, доцније ће помислити!..." Кад је дошао кући, испричао је Червјаков жени о својој неуљудности. Жена како му је изгледало, гледала је прилично лакомислено на овај догађај : мало се само уплашила, па се одмах за тим и умирила, кад је дознала, да је Бризжалов „туђ". — Али, при свем том, иди, па се извини, рече она. — Номислиће, да се не умеш потташати међу светом ! — Ама, то је баш оно! Ја сам се правдао, а он некако чудновато... Не рече ни једне паметне речи. А није ни било згодио за разговор. Другога дана обучеЧервјаков нову униФорму, удеси се и оде Бризжалову да објасни... Кад је унгао у генералову собу за нримање, затекао је тамо много молител.а, а међу њима и самога. ге-