Звезда

С тр . 166 3 В Е

да су све њихове путање елипсе, веће или мање ексцентричности. Више је него вероватно да и за створове небеских гела, за биљке, животиње и мисаона бића, — при свој различности њихових врста, — постоје основне естетичке Форме, т. ј. Форме, које су опште; па ма ове биљке, животиње и мисаона бића прииадали Марсу или Земљи. Донустимо ли ово, онда морамо као вероватно узети и да су основни облици мишљења и осећања ие мање општи за свако мисаоно биће, па ма како рђаво било и ма где постојало. Ако је н .пр. за људе на земљи 2X2 = 4, то ова математичка ак сиома мора важити и за Марсове људе од разума; другим речима: истина мора на исти начин бити призната и на Марсу као и на Земљи, и то тако да се сваки судар с истом мора и тамо као и овде на исти начин и из истих разлога избегавати. Па како стоји с идеом истине тако мора бити и с идеом лепоте; т.ј. и на Марсу као и на Земљи, морају важити те категорије. опште и слободне од сваког мишљења, које је локално хотимично и с предубеђењем, и међу тим категоријама је лено као опште (вечно) лепо, и ружно (гадно) као опште (вечито) ружно. Исто тако мора бити и с идеама добра и зла и на Марсу као и на Земљи. Ако сло бодан разум познаје добро не као релативно него као апсолутно добро и зло (оно, штојеза кућење) пе као релативно него као апсолутно зло, то у исто време стоји, да законитост, која влада његовим назорима важи за сва и ма каква мисаона бића, и ако на ова оба небеска тела није на истом ступњу савршенства оно, што је мишљење на пракси створило. Дакле аутономија мисаоних бића и на Марсу и на Земљи је исговетна и његове аксиоме и тамо и овамо имају исто право на признање ; али животне фој ме на Марсу и на Земљи, могу још ипак бити индивидуално различите једна од друге. Али индентитетом у мишљењу, у исто време прокламовано је и узвишено јединство, у најваж нијим питањима код свију у васиони могућих мисаоних бића, -- једна мисао, која не умањава значај човека (па и човека самих најнанреднијих светова), пошто је он носилац општег, дакле безуслозно законитог, и оног, што је вредно било сазнати. А је ли ма једном изван сумње, да Земљини и Ма^сови становници имају истоветан разум, слободан и исте трајашности, онда је лако чулно геар. естетички представити Марсове људе. Факт, да Марсови и Земљини обитаоци имају заједничку сунчану светлоет, допушта закључак, да и код Марсова човека мора бити направљен један орган који је примчив за светлост, и то тако да осетљивост еветлости код Земљина човека — и ако можда градуално — али у суштини не мора друкче бити него што је код Марсова човека. Можда је Марсов становник обдарен само једним оком? — Извесно не; јер п^во брижљива природа већ се због целисходности и овде, као готово свуда, побринула за парно уређење, и друго, кад би Марсов човек имао само једно око, онда то не би одговарало општим естетичким за-

Д А Врој 21

конима, који важе и за склон органа чула вида. Дакле ако не из физиолошких а оао из естетичких разлога као ириродно следује да очију код човека мора бити пар Сад се наме^е иитање: на коме се делу тела морају налазити очи у Марсова стаиовник.а? Ми мислимо даје мајка — природа да би најбоље заштитила овај најпдеменитији орган од свију случајних повреда, и код тамошњих створења сместила исхи на највише место, — дакле на глави. Али глава без трупа са свим је без вредности, ! а и нешто што се не да ни замислити, па сигурно ће и тамо покретл,иву везу између обојих чинити врат. Исто се тако не може замислити труп без чланковитих органа за идење као ни без удова за дохватање. Па и зашто да ови екстремитети у суштини буду различити од наших - за такво узимање Фали сваки достојан разлог. — Тако би смо срећно дошли до замисли, да и становници нашег суседа има.ју и ноге и руке. Пошто је необоримом сигурношћу доказано. даје Марсова атмосФера готово потнуно једнака нашој, то и Марсови створови морају тамошњи ваздух удисати плућима. Такође се морало иоста рати за везу између спољашњег ваздуха и нлућа, те и тамошњи становник не само да има уста за примање хране, него са свим вероватно има и нос, који — поред свог главног и нарочитог опредељења као орган чула мириса — има да се брине и за дисање, и то особито онда кад су уста чим другим заузета, а у осталом и иначе је боље дисати на нос него на уста. Пошто се н на Марсу „не може живети само од ваздуха ', то и тамошње даме, а можда и каваљери, преко по требују уста како за храњење тела тако и за говор и за — пољупце! Примање хране тражи пак и присуство других унутрашњих органа. За ире нашање звучних таласа од звучних тела до слушног живца, те да се овај надражи и да се тај надражај спроведе у мозак и ту створе звучни осећаји - морају се и тамошња створења зами слити с органом, који за то служи и који се и с поља види: — ушима Најпосле се и срце мора налазити и код Марсових људи не само да Фуи кционише као орган —- мотор за крвну циркулацију него да се побрине и за то, да се и тамо као и овде „срце уз срце нађе". љ ) Ово већ ннкако друкче не може ни бити из разлога што се апсолутно не може ни замислити да постоји само један људски пол: мушко и женско мора постојати и тамо исто тако као и овде на земљи, и људи се сигурно и тамо морају волети и борити као и њихова браћа на земљи; можда при томе има само мање бура, а сигурно мање грубости и суровости. Зашто мање суровоети? -— Одговор није тешко наћи: Марс као по Кант-Лапласовој теорији старији, више је у напред отишао, отуда је и *) Разуме се, ова је мииао само поетски допуштена, а у ствари и љубави као и свима другнм осећањима и остадим душевним појавима дентар је у сивој маси великог мозга иди хемисФера — у 8еп80пит сотшипе ; срце је само обичан физиодошки орган : мотор за крвну циртсулацију, и ништа више. Преиодилац.