Звезда

БРОЈ 22 БЕОГРАД, НЕДЕЉА 21 ФЕБРУАРА 1899 ГОД. III

И 3 Л А 3 И ■Јторником, четвртком. и недељом ЦЕНА ЗА I МЕСКЦ 1 ДШ1АГ ИЛИ 1 КГУНА Првтилату иримају све иоште у Србији и ипостранству

ЗВЕЗДА

ПОРОДИЧНИ лист

II гетплату трееа олати: Стеви М. ВеселииовиИу ароф. Вогословије НЕПЛАТгЕНА ПИСМА 11Е ПГИМАЈУ- СЕ

Рукописи не враЂају се. УРВДНИШТВО ОЕ НАЛАЗИ: . Кнежев Споменшс бр. 9.

Х5ГОЈ 10 НГ. ДИМ.

Угидник: ЗаиЛо ЈЈЛ. сВссалипс / 6и%

БГОЈ 10 ПГ. ДИН.

"ч: и; Празан чунић морем иловн, Таласи га бели носе, А над њиме у висини Мали облак надвио се, И у њему благе душе Залутала два бродара, Два рибара Што у мору утонуше! 1898 г. Сшсољашш.

ХАЏИ-ЋАЛИНА ПОРОДИЦА ОСМАНУ А. Ђ И К И II У — Ст. Милијевић . ф ■ Боже мој, Воже! Све би и прође. Ето до сад нам је било све једно којеје — даје доба године Лко је ирољеће: ми беремо цвијеће, играмо се хај дука, ијш по трави скакућемо к'о јагањци. Љети се највише брљугамо у води попут патака. Не маримо ми баш ако и није сунце. Често киша пљушти, а ми се праћакамо по води. Па истом заронимо, да не нокиснемо! Неки чак толико зарони, те у устима изнесе пијеска. Кад кад се по двојица загњуре, па се надгоне ко ће дуље издр жати. Онај, који је већи шерет изрони одмах и тек се онда загњури: кад ће се овај дићи. Некад то обадва окушају и онда се церекамо — Често пута излетимо у одјећи наших праотаиа легнемо у нрашину, или се изваљамо у каљузи, па онаки, к'о крмци, трчи, трчи, и пљус у воду. — Час хватамо раке, час пецамо рибе. Сад правимо, на оној брзици, млин, сад пуштамо лађу На ум пане нам се мало по води и возати. Одемо двојица тројица чијој кући, те украдемо текне, или како неки веле корито. Нос', нос' док га довуцаримо на поток Црквену. Посједамо па

низ воду. Нико сретнији од нас Али текне се изврне и ноклопи нас, да се једва искобељамо. Кад, с јесени, надође Црквена загрнемо ногавице до изнад кољена, па ко јејунак прегазити је. Млоги се због своје слободе тад у аљинама окуна Али то буде само оним нејачим. — У јесен смо се највише играли ора а Насадимо сваки по кулу, или кућу, ато је три заједно и четврти орах озго на њих Сад најдаљи пуца у оне куле „бојцом" — орахом — и гато обори — његово је. Онда ближи, па још ближи и тако редом. Ко нема ораха он гледа. Па кад му се додија то, а он повиче: Јагма! и згрне оне куле. ј Сваки потрчи не би ли што било уграбио. Тад буде и за вратове и за косу. Често и бојац чвркне о чело и тад отимач оде забиљежен малим рогачићем. Али зими, зими... Ондаје теквесеље. 0 грудамо се, брате, да нико с миром не може проћи Пршти груда... Истом цикне чији прозор, а ми куд који. Кад смо на кога кивни, а ми пиљац каменчић — у груду; намочимо је у води, на звиз у главу. И опет ватру табанима Зими нам се најдраже било сањкати н кли зати. Сваки нас је имао мале саоничице. Па се искупимо на Хаџи Ћалиној ба нчи Онде код оних врба је најстрмије. Само што наднесеш саоничице над бријег, па још нијеси честито ни сјео, а оне низ брдо као звијезда низ небеса. Често се оне измакну испод тебе, па се ти скотрљаш за њима к'о лубеница. Највећи ђаво међу нама био је Хаџи Ћалин јединак син Атиф . Нема тог дрвета на које се он није могао успети. Исине се на врх вршке; и то за час к'о вјеверица. За то смо га и звали вјеверица, али још више јарац. А то гаје највише једило. Оиет није вјевернца каојарац. Викни му само јац, јацо! или бе-е-е! па гледај куда ћеш Уби дрветом, каменом, — чим прије стигне Убоде ножем, само ако је уза њ'га. Ако ти не може ништа, а он сједе, па плаче млатајућ' рукама и ногама и копрцајућ' се као заклан пијет'о. Побити се за малу ствар с ким хоћеш. Не гледа он је ли јачи и хоће ли моћи изнијети На добро — добар ко добар дан, а на зло — ко змија.