Звезда

БРОЈ 24

БЕОГРАД, ЧЕТВРТАК 25 ФЕБРУАРА 1899

ГОД. III

и в л а 3 и уторником, четвртком и недељом

Ц Е Н А за 1 месец 1 динаг или 1 круна

Претилату иримају све аоште у Србији и иностранству

ЗВЕЗДА

ПОРОДИЧНИ лист

Првтлдату треба слати: Стеви М. ВеселиновиИу ирбф. Богословије НЕПЛАЋЕНА ИИСМА не примају се

Рукописи не враћају се. уредништво се налази: Кнежев Споменик бр. 9.

БРОЈ 10 ИР. ДИН.

У редник : оЈсинЛо М. оВш^мто^и^

број 10 пр. дин.

ВЕСВ1К ИР0 Л Е ЋА

Још со снег не топи на планинском вису, Још пролеће шуме осетиле нису. Нод дрвећем лежи труло лишће силно, Не чује се тица певање умилно. Нрекрилила вода опустелу шуму, А мутан се поток разлио по друму. Још ниједног знака од пролећа рана, Сутра опет може пасти снег и слана. Ал у шуму дубље ко се стазом крене, Нролеће ће мило да одма помене. На пропланку тамо где су оне јеле, По мокрој се трави висибабе беле. Не плаше се снега, цветају под њиме, Јављајући свима: нема више зиме . . . Влад. Станимировић.

ХАЏИ-ЋАЛИНА ПОРОДИЦА О С М А Н У А. ЂИКИ Ћ У — Ст. Милијевић —

(свршетак) Миралем је младнћ у 17 год. Лијеп прелијеп — к'о слика. Од скоро је понио тијесне хаљнне — а 1а ћапка — к'о и отац му. Има непуна година вако у суду сједи, учи за ћатипа,

Колико је год Бисера венула за њим, он је за њом двојином више. Од како се она почела крити њега ни половину нема. Некуд се суши као да љеба не јоде Одакле год кући дође одмах ће слушкињи Кати: — Овај —хм... Јеси ли ишла што год „тамо"? — Јесам. — Иа, .? — Била је у кући... Готовила ручак. — Па, шта вели ? -- Ништа. Ја јој рекох: Да Бог да, до године, код нас ручак спремала. — А она . ? — Насмија се, иа ме ошину руком по рамену. — А зар се баш насмијала ? Па се и Миралем мало открави и осмјехну. — Други пут кад одеш : кажи јој.. овај . хм., Кажи јој. . шта оћеш. — Шта ћу јој казати ? — Кажи јој што год... Кажи јој .. овај. . да си са мном то говорила. Од то доба учестале су поруке и милоште с обје стране; а Ката је добивала бакшише и од једног и од другог. Али, Боже сачувај, да је то сазнао Хаџи Ћало! Не би реко ни Боже помози, а сапрао би они ону димискињу, најприје Катином, па онда Бисерином и Миралемовом крвљу. Зар он, босан ски племић па да му кћи оде за сина једногдо шље, једног Туркуше, једног уљеза. То не може бити док је он жив Прије би главом платио. Не може га ни онако гледати. Кад год га сусретне на путу сав му је крвав пред очима. Оне уске хаљине, па необријана глава. И он да му буде зет. Ј Ма живу би је разгулио. И ако би то Хаџи Ћало све учинио, он је ипак изгледао мирољубив и добродушан. У истину и био је он сушта доброта и шаљивчина. Али на зло био је жешћи од разјарене звијери. Још да га нијесу обладале године. Јер он је већ загазио у 70-ту По дугој бради и брковима давно је по падало вјечно иње. Хаџи Ћало је био човјек крупан, стасит Ва зда му је глава била обријана к'о ћаса. На њој