Звезда

Стр. 186

Број 24

Фес с оном цлавом китом, Под Фесом мала бијела плетена капида. Око главе омотана је бијела ха џинска ахмедија. На леђима човена јечерма и копаран, а по њима вермен свиленог арча, Доље човене чакшире без тура, па више сличе шарвалама. Оиасан мукадем појасом. На ногама местве и јеменије — Фирале. Кад пође на село припаше 1X0 појасу кожни припашај и кесе барушњаче. За нрипашај задије самокрес револвер — мали нож, пушчане машице и јатаган. Низ бедру му виси човена, ишарана дуван-кеса. На ноге назује црвене турске чизме, ја л' опанке опутњаке 0 рамену објеси дугу шарку, па окорачи, по турски опремљена, бијесног зекана. Па кад га истјера на сокак .. Нема, но успоред му иде и реп и глава. А поиграва зечки, главом узмахује, да се тресу оне црвене ките по узди и грудима. — Ето по два га момка тимаре и воде на воду, па опет једва једвице изиђу с њим на крај. На пет трка он је прву кошију однио. Једаред неким малим послом тркнуо на село па затек'о неку своју кметицу, гдје нариче : —- Јоој, кукавна ти сам ! — Шта ти је, јадна ? — Ах драги хаџија, умрло ми је, неки дан, дијете. — Па, шта ћеш ? Не можеш га исплакати. Вог дао — Бог и узео. — Јест; ама не знаш моје грехоте. Умрлоје некрштено . Куд ће моја душа ? Јадна ти сам и прежалосна! Да сам га само крстила, не би ми жао било. — Шути, будало ! Ево ја сам обијелио, па нисам крштен. — Ма, славе ти !? — Нисам, кад ти кажем. — Е, сад ми је мало лакше. Они то говоре, а хаџин момак, сав знојав и задуван, на врата Хаџија само разрогачи очи, а нешто га такну у срце, па н' умије ни упитати док момак сам не проговори; — Хаџија! Атиф пао с ораха, па само што је душа у њему. Не знам хоћеш ли га жива затећи: Он и не прослови, већ поклопи зекана, па одјури. Кад кући, ал њега већ — купају. И ум, и срце и сузе, и све му се скамени. Умије ишта рећи — н' умије; умије ли се и шта додјети — н' умије. Само никако очију не снима с његова тијела. Комшије говоре, како је неспретно пао, те му пукла жуч, а он само блен'о иа нит' шта чује, ни види. Од то доба као да није више онај човјек, Ни налик на досадањег хаџију. Неста оних његових доејетака и разговора. Вазда је некуд замишљен и ћутљив. Нити честито једе, ни пије. Само сад више троши каФе н дувана. Престаше састаици и договори. И то сад кад је највише бањалучким првацима требала његова ријеч; сад ; кад са све

стране пушка пламти, сад, кад веле, да ће се промијенити царство. Царски људи зашли од кућедокуће, па купе оружје. Ко је прије начуо за то —посакрив'оје што је могао и имао гдје. Тушкало се у дрва, у кокошињак, у коприве и гдје год се прије стигне. А ко ннје знао, или није могао све склонити, износи сам и пружи царским људима па — уздахне. По Бањој Луци само што се чује га-гу; га-гу. Људи се искупљају и нешто сашаптавају. Само можеш разабрати гдје говоре како одлази царски аскер и како ће унићи Швабо. За то је свак суморан; свак замишљен, па се највише врзма око куће. Што је лакше склања се и оставља на сигурно мјесто. Рођаци, пријатељи и знанци прибирају чељад код једног, који .има чврсту кућу, или дубок^ подрум. Једни трче онима, који су путовали по „њи ховој земљи" и распитују: какви су то људи; ка кве су им цушке и топови; како се бију; је ли истина, што неки веле, да могу једном кумбаром сву Вању Луку запалити. Проносе се гласови како у Швабе иду машине испод земље, а вапори испод воде. Али најзачудније је, што причају, да једу, псе, мачке, змије, жабе, мише, коње, мрцине и све што им под руку пане. И док се овако код нас приповиједало о Шваби: дотле су швапски војници слушали, да смо ми дивљаци. Одгризамо носове; вадимо очи; изрезујемо језике; одсијецамо уши, руке, ноге... А шта је најгоре, једемо живе људе. Еле: обоје — горе. Ови су гласови још већма затупили мисли Хаџи Ђалине. Волио би све чути само не то. Да му је Атиф жив: могао би, чини му се, прегорјети, да умре и он и Бисера и сви, само да то не буде. Да отаџбина пропане.. ? Па још ко да је зароби...? Онај, за ког се, до јуче није ни чуло ни да је жив; за ког не знају ни гусле, ни тамбуре, ни народ, ни — нико. Е, тако је то, кад почну упш из опанака клати... Али, једа Бога, старог пријатеља! Он обећа и даде, шта год треба за одбрану: и пара, и захире и џебане и — свега. Насвјетова све своје једномишљенике да набаве у куће све што треба и бију се докле чују душу у себи. М сам се добро снабдје и затвори па чека да запуца. Еле дан по дан, дан по дан: док једног дана ускомеша се Бања Лука. Само се чује: Ето Швабе! ето Швабе! Хаџи Ђало само оћућује одакле ће пушка загроктати. Али јесг: Швабо униђе без пушке. Посједе све власти и утврђења и заведе свој ред. И тако потраја непуних 15 дана. А Хаџија сав ускииио, али се никуд од куће не миче, но само очекује оклен ће пушка нланути. Истом ударише Крајишници. Швабо посла пред њих војску, а нареди, да се по Бањој Луци ионово купи оружје. Из сваке улице узе по два Србина, једног православног и једног мухамеданца, који су