Звезда

Стр. 194

3 В Е 3 Д А

— Да узмемо, одобрава друштво. — Хоћете ли и ви госиодин Мато ? — Не, ја читам новине. — Педесет и четири табле играју, главни згодитак . . . — Стој, викну опет практикант. — Молим! — А камо још две табле ? Педесет и шест, а не педесет и четири . . . Било је четрдесет и пет; једну сам узео ја . . . шест тамо, четири за овај сто . . . колико је то? — Е онда погрешка . . . молим, молим . . . правда се онај што виче. . . Педесет и шест табли играју . . . Прва нумера . . . — Молим још за једну ракију и мало роткве, окреће се практикант келнеру. — И мени узгред мало купуса за мезе, додаје Спира телеграфиста. — Хвала Вогу, ово је шеста порција, подмигну се професор. — Прва нумера, понови онај . . . Полицијска мера . . . двадесет и пет! — Тишина . . . — Друга нумера четр . . . најест. — Трећа нумера . . . ■— Доста брате са тим „прва нумера", „друга нумера," реци која је па квит, прекиде га један са дна кафане. — Молим за тишину! — Дукат. " — Мућни мало! — чује се иза једног стола. — Шест! — Окрени боље, да није девет, додаје телеграфиста, који има деветку. — Једанаест! — Но, фала Богу, сефте, уздахну практикант. — Осамдесет осам. . . молим за тишину, . . . пет . . . тридесет три . . . десет . . . шесет и два . . . девет . . . двадесет четири . . . седам. . . — Мућни! — Доста! викну Станко кобасичар. — Сви обратише погледе на њега; практикант се уједе за доњу усну, и прошапута за себе: овај свако вече добија ... — Тишина . . . — Једна табла добила! чу се са дна кафане. — А ја само на једну нумеру чекао! Е, опо седамдесет три никад неће да изафе . . . љути се гласно практикант. Опет поче да обређује столове онај са таблама. Практикант врати своју. — Шта, зар ви нећете више; — пита га професор. — Нећу, буд' сам штетовао на жандару, где сам увек иш'о насигурно, да бацам још овде

на несигурно паре. Ето, седамдесет и три никад неће да изађе. — Па ви узмите другу таблу! — Молим, господо, за тишину. Тидесет и девет табли играју . . . Главни згодитак . . . Прва нумера седамдесет и три. Господин професор и практикант погледаше се значајно. Сврши се и та игра. Столови се почеше празнитп. — Хоћемо ли још по једну ? — пита Пера учитељ. — Сад је и 'нако на тебе ред, додаје судија. — Момче, донеси нам још по једну! — Шта имам да платим? пита практикапт; устаје и плаћа . . . Лаку ноћ! - Лаку ноћ! — Пријатно, додаје телеграфиста, па други пут понеси неког жандара у џепу, да се не позна. — Дакле, господо, слажете ли се ви са мојим предлогом, да оснујемо пчеларско удружење ? . . . поче судија, сви би уложили по нешто, а успеси би били сјајни. —- Ја сам баш о томе размишљао, и дошао сам до уверења да би таква једна установа била заиста корисна; али ни у половину неби користила, као н. ир. штедионица, коју би могли ми засновати, узе реч Мата књиговођа, који је за цело ово време врло брижљиво читао „Трговински Гласник" . . . Ето, продужаваше даље, наиха варохи има само једну задругу, и то више занатлијско-трговачку, а ми чиновници смо она1«о на милост и немилост. . . — Браво! Славно! узвикну професор . . . ала би се ту! . . . ух му1су му! ... — Молим, узе реч учитељ, а ја велим, да порадимо ми код општине, да се отвори недељнопразнична школа за пролетаријат. Шта велите, како би то тек било? Просвета је основ државе, паде у ватру учитељ . . . — Ја се слажем . . . рече поп. — За први предлог, додаде судија. — Како већина каже. — Донеси јохи по једну, наручи пчелар. — Мало мезе, додаје поп. — Дакле, шта рекосге ? узе реч ирофесор. Ја мислим штедионицу и школу; како ви велите? — Једно или друго, додаје телеграфиста иза другог стола. — Онда да ре1шем ја своју. Овако деликатна питања, устаде професор, не рехнавају се за једно вече и за један дан. Студије, размишл.ања потребују она; за то сам мишљења, да се ово одложи за сутра, да се још мало ^размххслимо, па да се договоримо. — Да се до1Х )воримо! зачу се као из једног. грла.