Звезда

Број 25

3 В Е 3 Д А

Си>. 199

узет човек за жртву, пошто се од њега тражи да је карактером и умом јачи и да теже подлеже, а сем тога још је несретније изабран мотив због кога човек подлеже. Оцртан је човек који пропада због таштине, док би било и згодније и лакше и лепше: да је израђена жена која пропада због љубави. Јер љубав — највећа врлина — је узрок свему добру и свему злу, на овој црној земљи. Али чујте ирво комад. Карло, млад, честит и врло сиромах чиновник у банци, јако је заљубљен (наравно) у своју жену Елизу, младу и лепу. л 3а лепо нису људи слепи", па и богати бећарина и стари грешник Пепино, пошто није био слеп, - заћори за њом. Али Елиза воли силно свог мужа и баш због те љубави подлегне старцу Како то? Врло просто — са људе који су икад волели, Муж се разболи, нужда и невоља навали, а нађе се једна добра душа која понуди своје услуге и обаспе невољне доброчинствима, на које му даје право још и његово качество кума Карловог. Ове то бива најпре „из чистог милосрђа и непому^еног пријатељства", па се тек доцније ишчаури једна жељица... Ж,ена нипошто не обраћа пажњу, ни о чем не сумња, ни на што не слути, Она само гледа да спасе свога мужа и прима све и ма из чије руке Која је жена, која би волела а не би ово разумела? Али, ово се питање односи само на оне жене, које заиста воле. Жена, ако искрено воли мора учинити све, јерје њој љубљени човек пречи од свега. Кад јој, дакле, заводник представи да јој ваља бирати: или да двојицу усрећи или да обојицу изгуби — она мислећи само на оног једног, не обзирући се ни на што друго, жртвује и себе и своју љубав, само да снасе човека, кога воли. И тако је из љубави учињена погрешка коју опет људи најтеже опраштају и по готову никад нису у стању да разумеју. Муж оздрави али се добротвор одомаћи и продужи обасипати кућу „благодејањима", од којих муж види само мању половину, и са свим је правилно приписује пријатељству и покровитељству свога племенитог кума. Све остало благсстање у кући приписује он вредноћи, умешности и економији своје жене, које се не може довољно да нахвали Али, излазећи из куће Пепино погине од „непозната" зликовца за ким власт јамачно и данас трага) и на ту вест сви се узбуне и прене разе, само Елиза упрепашћена узвикне: „шта ћу сад?!" Пазите добро на тај узвик. У њему је био цео комад и зато сам се ја и захуктао на са свим другу страну. Најприродније је и најлогичније било претпоставити, што ја нисам ни пропустио учинити, да ће сад Елиза, из страха да се не би ирва њена погрешка открила, што би јој одузело љубав мужевљу (кад би он, по смањеним трошковима разумео да није тој обилности била узрок само „економија" његове жене), из страха, велим, да се прва погрешка не би открила пасти у другу, тј. наћи другог Иепина. А све то

из чисте и збиља искрене љубави према своме мужу! Тако бн се грех за грехом низао, све без икакве њене кривице, из најчистијих побуда, и најзад би се дошло до резултата, који је писац желео доказати: 1' еп^ег е§1 рауе (1ев Боппев шкеп110П8, да најплеменитије намере доброг створења могу често могу да се изјалове и уроде грозним пороцима, услед рђаве друштвене организације, због неизбежних несрећних околности. На тај би начин изашло: да индивидуа пропада због врлине — љубави, а не због једне мане — таштине. Али писац није ударио том стазом Карло је поштен и осуђује строго једног бив. чиновника банчиног, који је учинио проневеру, па на молбе женине да се том свом колеги смилује он узвикује: ја бих пре евоју руку одсекао него што бих узео туђ новац. А то нисац и слуша и гледа, па се мисли; „ох, ох! не заричи се! Знаш ону Француску пословицу: не реци никад кладенче, ја никад нећу пити из тебе воде! Не суди да не будеш осуђен". Па је то писац хтео одмах и да покаже. У другом чину ми видимо јаку оскуднцу што се уселила у, некад изобилни, дом Карлов. Тамо, овамо, знате већ како то у позоришту бива, Карло открије своју несрећу. И сад шта се ради у таквом случају на позорници? Или се убије љубавник, гато је у овом случају немогућно, јер га је други већ умлатио; или се убије жена; или се, ако је човек заиста заљубљен, опрости жени, као што то ради Дима син. У овој драми, како је ситуација била и сувише јасна, овај би ми се трећи исход најбоље свидио. Јер, најзад, расуђујмо као људи: да ли је Елиза учинила њему неверство? Очевидно није по што је го билоправо насиље и злоупотреба од стране Пепина. Па где је њена кривица? Што није све признала одмах мужу. Али је он онда био слаб, а касније се већ по мало навикла на тај положај и уздала се да ће га моћи променити, чим Карло добије боље место. Сем тога, за такво признање треба изванредна храброст и силина карактера, а она да је имала тога не би ни подлегла. Је ли, дакле, когод крив, кадније карактеран као Порчија или као Лукреција? Наравно да није. А после тога видите ли какав је њен муж (она га је врло добро познавала), он је страшан егоисга, и не би јој опростио никад, ма да се она жртвовала и спасла му живот. Чему бијој, дакле, служило признање? Он би је отерао или би је престао волети, тек би га свакако она изгубила, а жена која воли више воли да изгледа и крива па да сачува мужа, но да се, баксем. оправда па да га изгуби. И ја то њено претпостављање потпуно разумем. Кад човек дугује једној жени свој живот, кад је она тај живот искупила својом највећом жртвом, па он њој ипак неће да опрости — онда тај* човек не заслужује да жена буде према њему искрена. Карло Морети није никакав јунак Писац није хтео да исгражује по друштву какве велике духове какви су врло ретки ако их у оп-