Звезда

БРОЈ 81

БЕОГРАД, НЕДЕЉА 14 МАРТА 1899

ГОД. III

и 3 л а 3 и уторником, четвртком и недељом --вдв. ЦЕНА за 1 месец 1 динар или 1 круна Прегалату иримају све иоште у Србији и ипострапству

ЗВЕЗДД

ПОРОДИЧНИ лист

Претплату треба слати : Стеви М. ВеселиновиИу ироф. Богословије НЕПЛАЂЕНА ПИСМА не пгимају ое Рукописи не враЋају се. угедншптво се налази.* Кнежев Споменик Лр. 9.

БРОЈ 10 ПР. ДИН.

У редник : сЈаиЛо Ј/1. сВссслш 1с("1 / 6'

БРОЈ 10 11Р. ДИН.

У СПОМЕНИЦУ ЈЕДНОЈ ГОСПОЂИЦИ*) Као роса, као цвеће, Као светло премалсће, Тако исто младост гине, Гину дражи и милине ; И живот се тихо гаси . . . Али младост и кад свене, Остају нам успомене, И болови и уздаси. Садашњост је кљига чиста, По тој књизи судба пише, Слатке жеље, миле наде, Док је „једног лепог дана" Хладна самрт не украде: И н>е онда нема више Јер сву књигу самрт збрише . . . Трудите се, госпођице, Да све у љој добро буде : Смерна љубав, с^омне жеље ; Те да увек, к'о до јако, 'Гитати је мозке свако, На ваш попос и всссље. 26 Фебруар 1887 г. Београд. ј- Војислав

Ш В А Б И Ц А цртица СВЕТ. 'ИОРОВШг Кућа комшије Мирка, ко.ја је била управо до иаше куће, а коју је он под кирију издавао, била *) Као што и наслов казује ову је кесму у споменицу једној гоепођици написао нок. Бојислав Ј. Илијић. Једно ради одличие лепоте оне песме, којом се одлпкују и све остале песме пок. Војислава, а дрјто и као усномену на Војислава, ми ео радујемо што ову несму можемо изнети нред читалачку нублику, благодареКи уједно тадањој госпођици, а садањој нримерној супруаи, што нам је ову своју успо- ! •мену од неосиорно великога несиика ставила па расиоложеше.

је од неког времена затворена. Бивпш кирајџија иеелио се из ње зато, што се бојао, да једиога јутра не остане сахрањен под њезиним зидинама, пошто је била доста слабо озидаиа и накривљена цијелом горњом половином напријед, као да се клања пролазницима. Замислите дакле, како сам се једнога јутра зачудио, кад сам изишао из наших врата и опазио, да су пенџере на Мирковој кући отворене; а то јс, обично, био знак, да се неко доселио. Ради тога постао сам необично радознао и није чудо, што сам готово пуна два сата непрестано бленуо у пенџере и очекивао, хоће ли сс помолити ма чија глава отуда. Та није ми било ни пуних шеснаест година, па зар је чудновато, ако сам у (звојој машти замишљао те нове комшије у толико разних слика. Сад ми се чинило: е ће се номолити глава каквога грбавога старца (не знам зашто, али сам баш мислио, да старац мора бити грбав , или какве пуначке старице, или опет можда какве веселе, гараве ђевојчице... При помисли на ђевојчииу, срце ми закуца мало силније, а нека радост обујми ме свега. Ох, та има ли што љепше, него ли имати у комшилуку какво лијепо ђе војче! . . . Једва у неко доба, опазих, како се кроз прозор опружи бијела, обла, пуначка ручица, а одмах затим указа се и глава, дивна глава млађане Шва бице чија коса, још не оплетена надаше по голим раменима, јер је била у лахком јутарњем одијелу и хаљина јој бијаше некако и сувише изрезана, све до дојка, те јој се лијепо могла да види горња половина као снијег бијелих груди. Ја сам и нехотице задрхтао, при погледу на њу, а кроз тијело, осјетих, како ме обузима пријатна нека топлина, која ми крв у образе натјерује, а срце гони, да живље закуца. Главу нијесам могао да одвратим с те стране ни онда, када је она ишчезла с пенџере, него сам једнако бленуо и једнако ми се чинило, као да још гледам ону бјелину . . . — Младићу! Зар не мислига у дућан ? пробуди ме из заноса громки глас мога оца, кој и ми је сгојао за леђима. Постиђен, као ђевојчица кад је ухвате нри писању л^убавног писма, оборих главу и униђох