Звезда

Стр. 272

3 В Е 3 Д А

Б рој 34

Код нас су уметничЈШ концер -Ји ређа ствар, а кад се појаве, онда их ми испнтујемо као симптоме ко.јп су шкодни и опасни по ово „слатчајше", ..иисокомногонаучеко" и ..благоумно" друштво, које негује саме врлине и благе нарави. ОвоЈ \а копцерта нас јенарочито интересовала нојава г-ђе Вајан коју је иратила Фама пуна лених речи и похвале. 1Га и ако глас често пута бива лажан, у овај мах нас није обмануо. Без" свака ласкања сме се рећи, да г-ђа заслужује име уметнице, коју ја ма да немам права давати тмтуле, јер то спада у посао некога другог без зазора њој придевам. Она не свира, дајући ладан и укочен отисак Хопина и Менделсона "већ уноси у своју свирку сав жар и тоилнну. обнављајући јој буран и снажан живот, којим је песник дела своја надахнуо. Нарочито није лако износити пред публику коло људи, у које сиада Менделсон, Шуман, Брамс, Сиор, Хонин и Рубинштаји, чија су дела, обученау рухо класично, била ФотограФија њина осећања и расположења, нарочито је Шумана тешко износити који је прави тонски пес ник ирема радовима Феликса Менделсона, нуним пластике и телесна живота. Све нијансе у свирању беху потпуно и савршено изведене. Али нажалост добра трећина присутне лублике није још дора сла, да слуша Бетовенову и Брамсову музику. Она се искварила у сокачкнм куплетима и валцерима, као онај, што чита „Лов на милионе" и „Борбу око милиона", на му је досадан Тургењев и Јакобзен. Друга је тачка, 'нгто заслужује помена поред тачака г-ђе Вајан, Рубингатајнова „Соната" за чело. (г. Рош) п гласовир (г-ђа Вајан) Свирање г. Мирка Роша на челу вредно је пажње, јер нам оно одаје млад музички таленат. који ее не одаје м.узнци снорта ради веП из љу. бавиј и неког унутарњег нагона. Па и сам избор пијесе био је срећан, јер је то била Понајлепша тачка на овоме концерту Ми слушамо и осе^амо, како песник будн и успављује сво.је осећаје док основна мисао (СгинсЈ^е^апке), проткивајући читаве редове тонова нзбија час јаче час слабије на површииу. Певање, а нарочито воља г. Цветка Јаковљеннћа заслужила је сваку иохвалу. Он истина не располаже тако енажним Јмасом, да ће се моћи још који пут нојавити у какво.ј већој дворници. па нпак начин, тгако он њиме влада, осећање и изражавање њино привлаче слушаочеве симпатпје. Мора бити да је господин располагао јачим гла сом, који се постунно губи, те је за диорницу В. ПЕколе доста слаб. Али у каквом салону певање Гунодове „серенаде" и Маринковићеве „Молитве" донринеће њему више славе и лаворика. Обилић" под хоровођом ,г. Ј. МариВковићем имао је трн тачке. Труд хоровођин и добра воља ОбилнћевНх потомака заслужује сваку хвалу али је чудновато, да ми у Београду немамо дружину, која би могла отневати једну једину иесму честнто.

Путује се и у Берлин. а уверен сам, да сваки други од тих музички школованих путника не би знао отпевати С-(1пг или А-тоП. Чуо сам, да се осетила потреба, да се подиже у нас инструментална музика, понјто радови Чижекови. Бродилови и Аустралијанчеви на том нољу, четир марша и две иолке, нису нашли себи иослед ника, и ако је неко компоновао марш х пука у батал>она. Боже, Боже, како много хоћемо, а овамо још свирамо Шницл полку". Да ли ће бити чега, не знам; једино је што могу рећи. да може бити нека успеха, ако се њој ода г. Ј Маринковнћ. Он је по моме мшнљен>у једини који јој може темељ ударити, само ако пође независно и даље, као што је до данасишао. Р. Јенко је на том пољу нешто и ратолико ствари

дио, да не речем много, али му рад није

махом прераде или

оригиналан. То су другим инспирисане. , Но доћи ће добро златно доба, а док оно не дође, нричекајмо! *) Сошшеп1а1ог. - - Господину Жарку Јов. ИлијЋу Мора да Вам је јксстоко прекииило кад дадосте оваког аваза, у „Новом Дневном .ТГисту", од себе : „Па зар сад да не дође човеку, па да, од силне муко не ирикупи сав дамф што га у Себи има, па из све снаге забучи, зањаче, као српска државна лађа Делиград". А зашто не '? Ви се канда устежете ? Слободно, слободно ! Њаиите до миле во.љ-е, кад Вам то чиии задовољство. Ви'те како .сте одмах погодили прави тон. Наставите дакле, и онако сте ово дана остали без пос.та. Само ћете таквим и слинним звудима мало кога убедити о Драгутиновој писмености. Кад је он тако зорли писмен, — као што му Ви признадосте загато он не одговара писпу (а ие мени) ? Али је Драгутииу то „истмд достојанства", и зато, оно што је испод достојанства једном Драгутину, који меља вору прађедовску за неколико банака, то ои уступа своме најмлађем брату, Венијамину — Жарку. Али', колиио је то тек онда испод мога достојанства да се с Вама надговарам, мој добри, мој вредни, мој карактерии г. Жарко! Зато ја и нануштам тај бесносличарски посао, јер Ви зпате да сам ја у послу, а ве живим од ренте као Ни. Ипак се чудим да сте се Р>и покренули бранити Драгутина ! Какве везе има Ваша персона са њогови« књижевним радом ? Ваљда не мислите да од његове „славе" пада нешто и на Вашу усталачку главу ? Зата Ви ваљда и оно „Јов." утурате између имена и презкмена ? . . . Али то је пауново перје на свраци, г. Жаркс ! У осталом ја се на Вас не љутим, шта више, Желим добар успех том Вашем напису, желим да сс л он допадне публици толико исто колико и она козорија о Вашем ђенијалном Драгутину. А то није мало ! 10 марта 1899 г. Београд. в :ш доброжелатељ, Јанко М ВеселиновиЋ. 1 Ј , 8. Немојте уображавати да ћу Вам ја опет штогод одговарати, ако се Ви на доколици хтеднете распасивати. *) Деклаиоваље г В. Дииитријевића не епомињем тога ради, што еам сав овај члашш цосветио само божанству глазбе, Вике шилике да се што н о и.ему рекне.

Садршај: на : ' (иаставак). Вллоник;: Ст.

„<.'ч<>јем мртвом ч,■.,[!]" (иесжа). —• „Самсар Матко". — „Гдв аоморанџе зру" (наставак). „Инјо /птиа •жЈнтнка". — „Дрцттвена хроника" (свртетак), — „Иијава уредпика 4 .

. Пустиња"

„Модеона

ИЕЕЛИНОВИ-Ц,

П ариа Рлдикллнл ШтлмилгиЈА —- Угкд.: Ј. М. В иоелиновић