Звезда

Б рој 37

3 В Е

да јги је дотурио: „и сломије иогу", али се свакако то може очекивати од спретности германске. Два Немца, дакле, место да се баце на ову пуну перипетија имитацију, окрену имитирати Французе у писању и — напишу ову оперету. Признајем, да би ми миого јевтиније прошли, да су они просто скочили кроз прозор. Таквим нромашеним вежбањем посталајеова оперета, веома на гласу, и позната као престав ник „бечких парчади". И заиста она изобилује духовитошћу пред којом разоружава скепцитизам агената осигуравајућих друшгава и песимизам галантериских калФи. Али као да то нашој Унрави, — коју је тако тешко задоволшти, кад је реч о духу — није било доста! Управа је за ову свечану прилику умолила и Казбулбуца те да и он мало од свога колико реткога толико ужаснога есприја утури. (Овај је а ргороз колико срећан толико патриотски.) И он се одазвао; он се морао одаавати; он није смео пропустити ни ову прилику да Београђане запрепасти својом инвентивношћу 1 И сад чујте, шта је овај славни агенат „Ц. Кр. Повлашћеног Дунавског Наробродског Друштва", — ко.јијемеђу нама буди речено, растерао својим вицевима све путнике са аустриских лађа, те се сад на њима нико не вози — спремио за престоничку публику: „Чуј, Општино, чуј! „Моје речи штуј!" „Кејоградација! „Интабулација!" ,Ј1ицитација и" „Канализација!" Боже мој, Боже! Шта ћу да радим? И куд ћу да се денем! Би, који нисте имали срећу бити с нама у ГТозоришту, и нисге имали то задовољство изврнути се с нама заједно од смеха — грдно сте много изгубили! Требали сте видети, пре свега, како се мобилисао све сам отмен свет београдски, нарочито они који су „из прека", или су какви разроки агенти многобројних страних друштава, којима Београд изобилује. И како се тај свет смеје, Бог га видео! Не, мене је, заиста, било стид тога вечера за београдску публику! „Итичар" је без икакве садржине, али то му се може опростити, јер су ретке оперете које имају какав нреносни смисао. Но баш зато, што се од оперете не тражи да буде богата садржином, мора-она на другој страни надокнадити, мора бити веома духовита и пуна, препуна смешних и оригиналних ситуација. Међутим, „Птичар" је са вршено лишен сваке духовитости, ситуације су веома баналне и налазе се већ у гомили комада истог жанра а пун ]е и препун тривијалности. По томе „Птичар" није заслуживао да буде даван на београдској нозорници. баш и да је са свим нова вреација. У толико је више за осуду што га је Управа узела данас кад се он толико отр-

цао да се нигде — бар нигде у паметном свету — не даје, и кад његове арије иевају сви „кач-ешантани" на Истоку. Због тога чак ни са музикалне стране није интересантан. Јер и ако има две арије доста лепе, оне су толико нознате, да кад их човек опет чује и у Позоришту где је дошао да чује нешто „први пут" (као што га на то позоришне објаве маме) њему и те, иначе пријатне, арије постају досадне. Кад се сад томе свему још дода да је Управа утрошила око ириређивања ове онерете иреко 4000 дин. — онда се човек, који иоле воли позориште, мора сиевеселити. Замислите, већ више од године дана како наше Позориште не може да приреди људски ни један српски историски комад, јер нити се држи довољан број проба, нити има косгмма, нити су декорације онакве какве комад захтева, — а на ову швапску спрдњу утрошила је цео месечни рад, држано је преко 20 проба и потрошено више од 4000 дин.! Па нашта се иде са оваквим радом? Бадава сам ја нисао пуних 6 месецн о томе, бадава су се чули гласови разумних људи, који су веома блиски Управи, и на које не може пасти сумња „да Управи пакосте" или да су нрема Управи рђаво расноложени Управа остаје при своме рђавом систему. Класички ренертоар је пренебрегнут запоетављен, напуштен. Због недовољног пробања наши глумци не умеју да изговарају стихове; наши се народни комади багателишу и врши се увек таква подела улога, да се човек према њима нарогуши још при самом читању позоришне објаве, а Управа се напреже, троши грдан новац и сва се залаже — да приреди ову глупост! На ову представу треба сваки човек да дође само да би видео: шта су наши глумци у стању учинити, кад им се даде времена и могућности, Кад сам ја гледао комад представа је ишла сјајно! Ови су српски глумци диван материјал. Они сиромаси ничим не располажЈ, сем добром вољом својом, па су ипак успели да одлично нзведу једну ствар, која никако није ни за њихове ни за наше ирилике. Знам само да су ми се жалили гледаоци првог вечера да у првом чину нешто није ишло најбоље, али је то одмах сутра дан исправљено, и Београдска Позорница је за то вече личнла на какву бечку позорницу — ако јој то може ласкати. Највећа хвала за овако добар исходприпада наравно капелнику. Хорови су били веома добри. То је чудо шта се може израдити од ових наших певача са платом од 20 дин. Г ђа Тодосићка је била онаква каква она може да буде кад је најбоља. Мени се чак чини да никад није толико добрих страна показала као тог вечера. Биће да је она створена баш за оперету, и онда — тешко њој код нас! И г ђа Павловићка је била добра, тиха и мила, што нико не би очекивао од њене персоне. Динуловић сиромах нема