Звезда

Број 38

3 В Е 3 Д А

агентима, што се размилеше ко црви по вашари, па душу ни ваде. Не мож од њи ни јагњећу кожу да купшп н да је стоФунташ крмак, паво! Е, добро здравље, само кад се љуцки познадосмо! — Тако је, рекох, па се куцнусмо чашама а ни ја њега знам, ни он мене. — И с нас, и с нас, сгадоше се куцати шубарашеви познаници. Ми смо из једно место, а и ортаци смо, само се на вашар правимо луди, бо жем сваки за свој рачун купује, а цену држимо једну, рече побратим, — Тако и треба, промуцах ја, па исиијем јот једну чашу и гледам како је шубараш кажи прстом притиснуо моју дувањару по средини, па је средњим прстом тера у ковитлац. — И власт, брате, не зна шта ради, отпоче опет он. Наши отварају врата, а Маџар затвара. Таман мислииг Боже помози, да продаш и да зарадиш а Маџар кврц испред нос, а ти све џабајишеш, море кожу само да извучеш ! — Знаш ти немецки, упита ме шубараш ? — Знам. — Види се по теб' да. знатп. Е сад љуцки да разговарамо. Оћеш ти да се правиш да си из преко, а ми божем теби па продали марву, ти терагн за свој рачун, а ми идемо с тебе у Пешту само рачун да свршимо, тако ће пусте преко границу, а провизион ти се зна? озбиљно ме упита шубараш, понудивши ме цигаретом из моје сопствене дувањаре, а и из чутуре заклокога вино у моју чашу. Да ли је он збиља мислио да сам ја, „хентеш", како у Угарској зову марвене препродавце, или је његов разговор циљао на то, да се један иут изјасним ко сам и шта сам, из просте радозналости или у пркос што га непрестано избегавам, нисам могао сазнати из израза његовог лица, јер је оно било савршено без израза. Али кад он мене толико мучи, реших се, да га и даље оставим у неизвесности, па дограбим дувањару и од говоривпш му, да ми треба о горњем питању мало размислити, нагло оставим „друство" и одем опет на палубу прве класе. * * * Све се утиша на броду. Прелазимо преко Госпођиног Вира, јер је стари пролаз између Козме и Дојке заузет справама за разбнјање стена у води. А страховит је Госпођин Вир на Дунаву! Дубина му је неизмерна, а сав изгледа као чеврнтија, такав је вртлог воде у њему. Поред сгене на обали окренула матица за двадесет метара уз воду, па тек више вира враћа се опет у корито реке, толико занесе воду онај в, тлог. И преко тога чуда природе прелази брод! Нико не казује путницима, да јетоместо опасно; али сваки то осећа, јер му очи казују на каквоме је месту, а под но гама осећа како се брод љуља. Нарочити крманош сироводи брод преко Госпођиног Вира и малог

Стр. 299

Ђердапа, и ви га видите како гледа само у кљун од лађе, а рукама чврсто држи крман, да га вода не савлада. Мало да попусти, један погрешан локрет крманош да учини и брод је пропао! У томе страху за себе и немом дивљењу природи. зачу се узвик: утопи се човек ! Сви се згледасмо, али се нико не маче с места, као да нас .је тај глас приковао за палубу. Брод прође Госпођин Вир и капетан командова да се спусги чамац на воду. Тако му правилник наре ђује а знао је да спаса нема ономе кога дохвати Госпођина чеврнтија. Знате ко се утопио ? — Мој непознати познаник. — Шта му би да скочи у воду, па баш у Госпођин Вир, упитах његовог поб^атима? — Да си мучио његову муку, па да си иопио онолико вина, и ти би се удавио, беше кратак одговор. Један од присутних рече: —Бројао је нешто на прсте, а загледао се беше у воду, па се тек претури И ја сумњам да се шубараш хтео удавити, јер би се сигурно ире тога са мном опросгио...

ЗАХВАЛНО ЦВЕЋЕ - ЗОЛТАН БАЛОГ То не беше давпо, о, лепојче младо, На прозору твом је нежно цвеће било ; Ко ти је међ' цвећем сагледао лице Мислио је да си и ти цвеће мило. Волела си цвеће, руком неговала Докле тако ниси увенула сама ; А захвално цвеће растати се не ће, Већ на гробу тужи, где те крије тама.' Шабац, 1896. Бор. Л. Ценић. - "ХГ*® ■ ■

ГДЕ П0МОРАНЏЕ ЗРУ од Н. А. Љејвина (наставак) БХУ Пароброд, што је бродио у Соренто и Капри, стојаше подаље од обале, кад су се Иванови и Коњурин извезли у колима на обал} г . Јутро не