Звезда

Стр. 302

3 В Е

3 Д А

Врој 38

И слична дану летњем, спокојна као вали Гангесоии мома нриступи своме прнбежишту. Али одједном, погледавши у срце Валмикино, она побледи и уилаши се као од ветра зимњег. Кришва се зачуди. — Оживотворени цвете, упита је он, зар се и срца песникова бојиш? — Боже, одговори мома, где ми заповедаш да се настаним? У овом срцу ја видим и снежне врхове планина а и неизмерне дубине вода, и ливаде с вихорима и олујама, и мрачне Јелорске пештаре... 0, Боже, мене је опет страх! Али мудри и добри Кришна рече: — Умири се, цвете људски. Ако у срцу Валмикином леже ледени снегови, буди ти топло пролеће, па их растопи; ако ли су ту водене дубине, буди ти бисер у њима; јесу ли пусте пољане, закити их цвећем части и милоште; наиђеш ли на мрачне Јелорске пештере. буди му ти луча светлости... А Балмика, који се дотле мало повратио од силног узбуђења, изусти још: — И буди благословена!... Вид. Љ. Здрав.

МОДЕРНА ЖЕВА КРИТИЧКА СТУДИЈА ГгаН^у Љу пато 18 жотап! „Слабооти, име ти је жена." Шексаир, Хамлет. 1■ 2. (наставак) Па и ова година, да не би била постидна, није изостала иза других и она је донела неколико за нимљивих конгреса, од којих нарочито истичем аболиционистички конгрес, који се ових дана одржао у Лондону и на коме су жене водиле прву реч. Скупиле су се из целога света, па су позвале и неколику господу, да се лепо донесе решење о укинућу најнижег порока данашњег друштва. Ј1ене фразе, добро стилизовани говори падали су као киша; износила се Факта и најцрњим бојамаоцртавало и осуђивало данашње друштво, што не предузима озбиљније мере, да би се што сигурније стало томе злу на пут. Сваки озбиљнији човек мора се из основа сложити с говорницама, али, а то је главно, и сазивачице тога збора и све учеснице, мушки се, наравно, не рачунају, показале су како мало озбиљно узимају сав свој рад и како им је једино стало за бујицом лепих речи, а никако за дела. Једна жена, на коју ретко или никако не обраћаху пажњу све оне, које се лепим речима тако радо узносише да чврсто стоје на бранику права и чедности, та жена изрекла је реч, која је као

бомба пала у тај сјајни скуп и била добар туш за присутне одушевљене беседнице. Председница, бацивши се у позу, одушевљено показа на једну жену, коју је тек у том тренутку спазила и коју, ма да се опирала, поиеше на подпум, да беседи. Мало је речи рекла, али те речи из њених уста добијају у толико већи значај: „Не разумем овај скуп. Зло се декретом не гони са света. Речи не помажу, треба делати!'' Извесно су многе црвениле, док је та старица, ужасно смежураног лика и сломљеног, слабог тела, прошла кроз њихове редове с дигнутом главом. У исто је доба та жена изрекла и епилог своме раду и оце нила с фином иронијом и данашњи рад модерне жене. То је била Луиза Мишел. Ма да бисмо могли навести неаолико добрих анегдота са тога збора и са других женских зборова, којима смо лично присуствовали у Минхену, ипак то изостављамо, јер држимо да и овај наведени пример показује, како оне жене, које су у овом животу стекле довољно искуства, и саме не одобравају рад модерне жене, који почива у ствари на нераду и колебљивим Фразама Само још један пример бисмо навели ради бољег илустровања нашег тврђења о прескакању граница. На једном збору у Лондону прошле године било је објављено да ће извесна дама држати говор о закону истраживања патернитета у Француекој. Сви присутни очекиваху, да ће извесно каква стара уседелица држати тај говор, ну како бише изненађени, кад се на подиум попе дражесна двадесетогодишња девојка, с кокетним шеширићем на глави, те отпоче темељно и врло реално да говори о томе предмету! Сетисмо се Јелене! И она радо прескаче одређене границе, а то је заиста штета, јер тиме не само да ништа не добива, већ напротив. Она радо пише и пева о мушкој чежњи, о мушким осећањима, а међу тим нигде није боља но у оним својим радовима, у којима пушта срцу свом на вољу, те пред собом видимо жену са дивним осећањима. У тим песмама једино видимо правога песника, јер кроз њих веје чист дах индивидуалности и само су оне верне и вредне критичара. А Јелена је толико песник, да заиста нема потребе прислушкивати осећајима туђе природе. Пред женом као васпитачицом скидамо у толико дубље шешир, у колико она озбиљније узима своју дужност. То је њен елеменат. Тим својим радом она не иде ни у колико против своје природе, већ ју је баш на протнв природа одарила необичним васпитним даром, о коме нам сваког дана дају доказа матере на својој деци, као и учитељке на туђој. Као што је у практици, исто је тако на томе пол>у и у теорији Ко нас је до сад пратио, помислиће ваљда, да ми из принципа заузимамо гледиште против женског рада, али то није случај, јер се ми из дубине душе радујемо, кад спазимо какав заиста лен књижевни или уметиички рад, у коме је списатељка, односно уметница, показала да има у