Звезда

Ст1\ 812

3 В Е 3 Д А

знатих нам и нрича „Швабица", која не само да не изостаје од осталих, него ми се чини да је и од „Вертера" боља. — Пред овим је приповеткама живот и рад иишчев из нера Љубе Ловановића. Њиме се Јоваиовић достојно одужио Лазаревићу. Ја налазим да је то до сада најбоље наиисано дело о њему. Потпуно разумевајући предмет, о коме пише, а са љубављу и пажљиво, Јовановић је прегледао и оценио рад Ј1азаревићев и брижлшво прибрао податке о његову животу. У иогледу оцене рада нарочито вас упозорујем на преглед „Школске иконе", где се говори о младоме учител>у, иосиоцу нових идеја о друштву, кога Лаза очигледно не воли, а где је Јовановић ушао у то шкакљиво питање и размрсио га врло срећно. Ту нас је и са Лазаревићем измирио тиме, што нам је јасио изнео да Лазаревић не мрзи учитеља из каквих најамничких рачуна — што му, разуме се, не би могли опростити на да нам је дао Тургењевљева дела, јер кад већ морамо ћутати о подлацима у политици, можемо их презирати у литератури, него да је то ствар образовања и схватања. „Горе доле ио Напуљу " написао је Др. Милан ЈовановиК. Ма да Јовановић не спада у писце првога ранга толико им је близак, да нам је увек добро дошао, а симиатичан је нарочито са своје велике преданости литератури. — И о овоме гшсцу налази се осредње величине студија, коју је написао Лндра Гавриловић. И она је врло добра и исцрпна. Ту је Јовановић јасно обележен и као човек и као књижевник. „Векфилдског свештеника " од Оливера Голдсмита превео је Др. Љубомир Недић. 0 избору Недићевом не може бити спора ни погађања, а само додајем да је ово дело једно од најбољих у енглеској литератури. — Пред овим је делом нотребан и леп иреводиочев иредговор, из кога се упознајемо са животом Голдсмитовим и са вредношћу дела, које је нревео. Песме у делу превео је Сава Мијалковић. И ако се је овај преводилац случајно пребацио иодмећући Едвину који је Енглез а не Славен , усклик : „моја бела вило!" што је г. Чеду Мијатовића тако иотресло, — песме су ове врло срећпо иресађене код нас. Како би било да се Мијалковић окане превођења оних ситних песмица из разних, махом брљивих, немачких илустрованих листова и базара, па да прегне на овако озбиљнији и захвалнији посао, који му је пошао за руком ? Међу књиге, које би ја назвао духовним насу.шним хлебом, сиадају књиге, које ће нас поучити, како су се други народи ујединили, са каквим жртвама, и под каквим условима. Само декламације о славним прецима не допосе жељени успех бонвиванским унуцима. Такву једну Садршај: „Крај гроба" (аесма). — „Књижевне богиње". „Ирокажени". — „Књижевност".

изванредно критички и исцрпно написану кн.игу сад нам је дала Задруга. То је „ Ујединење Немачке " од Др. Драгољуба М. ПавловиКа. После онога што рекох, немам шта више да кажем до то, да треба да нам ко напише и Ујединење Италије. Господине Јоване Т>ајо, молим вас да нам ви учините ту услугу! Мени бар није други позванији за ту ствар познат. Последње дело из овог кола то су „ Нскриир" Николе Томазеа. Ова иначе корисна, а ретком вештином написана књижица, ,драга нам је и као једино на српском језику иаписано дело тога славнога талијанског књижевпика, а Србина по рођењу. Ово је дело за штамиу приредио и предговор му нанисао Данило Петрановић учитељ из Шибеника. Нредговор овај одговара својој задаћи и ја се не могу довољно начудити Задрузи: шта ју је нагнало да, као што сама у својој изјави вели, овај предговор због дужине скраћује. Књижица је мала и простора је било и сувише; а даље, заслужни за Италију Тамазео је и толико важан за нас, а толико непознат нам, да нам је и свако словце о њему нотребпо, а не на одмет. Ну, имам још неке напомене Задрузи. Какав је оно распоред оних предговора, изјава и садржаја пред самим „Искрицама" ? Мени изгледа доста неуредан. Прво је требао да дође садржај, па Задругина изјава, па Петрановићев предговор, па оно неколико речи Јовановићевих, — а не овако. Даље, Задруга је још нешто превидела. Што Петрановић није знао, није чудо, али је Задруга требала знати и казати: да су ове „Искрице" од 1 до 19 и од 22 иа закључно са 26 штамиане у Београду у „Подунавци" за 1844 год. . . . Истина, нису то никакве велике иогрешке али — боље и без њих. Него кад смо ту код Томазеовог имена да речем још нешто. Страшна ми се мисао намеће! Колико смо већ ми Срби својих најбољих л.уди дали туђинима, а шта добисмо у замену за њих? Дадосмо им Томазеа, Гуђера ВошковиКа, Теслу, Петефија (Александар Петровић), Милова (Стеван Миловановић), Људевита ВуличевиКа, Михајила ВитковиКа и т. д., а добисмо од туђина оно што је махом најгоре у њих било. Добисмо џиџу за дијамант. Хоћете ли имена и ових? Ах, ово је тако мала земл>а, да се сви — добро познајемо. Милорад Ј. Митровић. ——

Модерна жена паставиће се у броју за овим. Уредништво.

— „Крсг на Кавкаиу" (аесма). — „Где аоморанџе зру" (наставак). —

Власник : Ст. М. Веселиновиђ. — Парна Радикална Штамнарија — Уред.: Ј. М. Вксклиновић