Звезда

Број 39

Прокажепи : Самоћа није укек по сред шуме и стења. Несрећан је свуда сам. Офипјир: Па шта вас је амо довело, је ли то ваш завичај ? Прокажеии : Ја сам из приморја, из кнеже вине Ониња и овде сам већ 15 година. Што се тиче мога живота, то је дуга и једнолика беда. Официр : Јесте ли увек били сами? Прокажепи : Изгубио сам родитеље у детињству, па их нисам ни упамтио; имао сам сестру, која ми је остала, и њу сам изгубио пре две године; пријатеља никад нисам имао. Официр: Јадни човече! Прокажеии: Тако је воља божија. Официр: Како се зовете, ја вас молим? Прокажепи: Ах! моје је име сграшно ! Зовем се Прокажени! Свет не зна име мо.је породице и које ми је црква дала, кад сам се родио. Ја сам Прокажени. То је једино име, које сам добио од добротс људске. Никада не знадох за овакве, у које спадам и ја! Офицџр : Сестра што вам је умрла, јели са вама живела ? Прокажени: Пет година је овде са мном становала. Исто тако несрећна као и ја делила је моје патње, а ]а сам се трудио, да њене ублажим. Официр: Па чиме се ви бавите, тако усам љени ? Шрокажени: Појединости Ј^самљеникова за нимања као што сам ја врло су једнолике по светска човека, који је имао среће у делању друштвена живота. Официр : Ах, ви мало познаје ге тај свет, који ми никад није дао среће. Ја сам увек сам чим ми се усхте, и има може бити више аналогије у нашим идејама но нгго ви мислите. Међутим признајем, да ме ужасава вечита самоћа ; заболе ме и кад замислим. (ПаетавиКс ее) ■.) ...-

књижЕвноет Седмо коло књига м Српске Књижевне Задруге". Седам књига. Укуиио 02 табака. Београд Штамиано у Државној Штамиарнјк. 1898 год. Неоспорно је, да међу највеће тековиие срискога народа за последњих десет годипа снада Српска Књижевна Задруга. Да је благословен онај час, у коме се зачела мисао о њеном оснивању ! Преко ње се духовно уједињују сви Срби без обзира на државне међе, па вере н на дијалекте; у њој се сусрећу старији наши нисци са новима, а иоред њих се уносе у наш чита-

лачки свет одабрана дела туђинских писаца. И најпосле, она срнску књигу чини приступачиом и сиромашнијем дому српском, јер по цеиу од неколико динара даје сваке године најмање седам лепо укоричених књига. А то све није тако мало као што на први поглед изгледа, то је права благодат. Камо среће да и на свима другим нољима имамо бар слична успеха . . . И за прошлу годину Српска Књижевна Задруга издала је на евет седам разних дела. Шест су дела наших иисаца, а једно је превод ; нхест снадају у лену литературу, а једно је дело из области науке. Од писаца ту су заступл.ени Герасим Зелић, Никола Томазео, Јован Суботић, Др. Милан Јовановић, Др. Лаза К. Лазаревић, Др. Драгољуб Павловић и чувени енглески романсијер Оливер Голдсмит у иреводу Др. Љубомира Недића (а делом — песме — од Саве Мијалковића). И са ових седам књига Задруга нам је до сад дала равно педесет књига. Да разгледамо ових носледњих седам дела. То бих радо, а и потребно је, што опширније учинио, али с обзиром па простор овога листа задовољите се са неколико најпотребнијих речи. „Житије" Герасима ЗелиАа није обична књига. У опште ми Срби имамо врло скучеи број аутобиографија, а мимо свију њих одскачу и са своје литерарне вредности „Живот и прикљученија" Доситејева и ово „Житије". Ну мени изгледа да је ово „Житије" далеко претежније од Доситејевог. Доситејева „Прикљученија" милија су нам као прво дело те врсте и као прва хптамнана књига на српском језику; али док у њима поглавито видимо живот једног нашег књижевника и прилике под којима се ои развијао, у Герасимовом „Житију" налазимо у исто чврсто уткану судбу наше цркве у једном нашем најмилијем крају, у кЛасичној Далмацији, и историјске ирилике у њој ири крају прошлога и у почетку овога века, за које су се времету измениле са својим владавинама Млетци, Аустрија, и истииски велики Наполеоп I, а сатирала је и анархија. Јадни мој пароде, страшна је судба твоја! . . . Стил је у овоме делу прост, али једар, исновед и нричање доживљаја искрено и поверњиво до наивности, а прилике у кратко, али јасно и поузданом руком обележене, што све чини да се слатко чита. Ја кад сам ирочитао ову кн.игу жалих, што се нрекида. О .,Еиским иесмама" .Јована ОуботиЛа у кратко ћу рећи. Нјих је исиевао чувени иесник ена „Краљ Дечански". Ко воли несме прочитаће их са уживањем, а нарочите оие, које нису много одвојиле од народпих песама. Ту је Суботић био најјачи и највећи. Лазу ЛазаревиИа сви знамо. Оп је своје приповетке тако рећи јуче писао. А о њима је већ и суд изречен и вредност им утврђена. У овој збирци приновсдака налази се осим четири по-