Звезда

С тр . 310

3 В Е

Ту се виде с једне стране обрађена поља и ливаде са старинским насипима, које су Римљани нодигли, да им служе као заштита, а с друге стране са зидом какве баште. Па инак то пусто и усамљено место може занимати путника. Поред ва рошке капије виде се развалине стара замка, у који је у ХУ веку, како нредање вели, гроФ Рене од Шалана у наступу љубоморе бацио својужену, књегињу Марију од Браганце, да умре од глади отуда и долази име БрамаФан (сг1 <1е 1а које су дали том замку л,уди из околине. Ово предање, које лежи на истини, даје овим развалинама јога више занимљивости за осетљиве личности, које у то верују. Мало даље, на сто корачаји има четвртаста кула, наслоњена на стари зид, од мрамора начињена, и названа кула страха , јер је народ дуго веровао, да у њој има вампира Старе жене из Аосте сећају се врло добро, како су виђале, да се појављује из куле, чим падне мрак, велика бела жена са штапом у руци. Има од прилике петнаест година, како се кула обновила по наредби власти, да у њој станује један прокажени и да га тако одвоје од остала света, дајући му свако задовољство, које му се у његовом жалосном положају могло учинити. Болница Св. Мавра била је одређена, да му набавља храну, а дато му те и мало намештаја и алат за обрађивање баште, Ту је он, оставл.ен сам себи, живео доста времена, не видев никога осим свештеника, који га је каткад посетио, да га вером утепш, и човека, који му је храну доносио из болнице. За време рата на Алпима 1797. г, прође случајно једног дана неки ОФицир поред те багате, на којој врата беху отшкринута, и из радозналости уђе. Ту нађе он човека, просто обучена, наслоњена на једно лрво и јако замишљена. На шум, који је Официр начинио, кад је угаао, усамљеник, не осврћући се, запита тужним гласом: „Ко је то, гата хоћете ?" „Опростите једном странцу", одговори офи цир, „кога је леп изглед багате намамио, да учини — може бити — и једну неучтивост, али који неће да вас узнемирава". „Не прилазите", одговори му човек, дајуКи знак руком, да се не приближи, „не прилазите, ви сте пред једним несрећником, ко.ји је прокажен". „Ма каква да је вагаа несрећа", одговори путник, „ја се нећу удалити. Ја никад не видех несрећне. Али ако вам је моје лрлсусгво досадно, готов сам, да се удалим". „Добро дошли", одтовори мупрокажени, окре нувгаи се, „и останите, ако смете, пошто ме бу дете видели". Официр остаде неколико тренутака непоми чан од изненађења и страха\„ стојећи пред тим несрећним човеком, кога је проказа еасвим на грдила. Ја ћу остати веома радо, ако примате човека, кога је случај агдо нанео. и ког жа.во учегаће задржава.

Прокажени : Учегаће! Ја нисам никад изазивао саучешће. Официр: Ја ћу бити срећан. ако могу, да вам понудим какву утеху. Прокажеии : То је већ велика утеха по мене, Да видим човека, да чујем л>удске гласове, који ме се — како ми се чини - сасвим клоне. Официр : Допустите ми, да разговарам неколико тренутака с вама, и да обиђем вага стан. Прокажени : Врло радо, ако вам то може чинити задовољство. (Говорећи то, прокажени метну на главу гаегаир од пусти, чији му обод покри лице) Прођите овуда, према југу. Ја обрађујем мало цве!)а, које вам се може допасти; наћи ћете доста ретког. Ја сам набавио семе од свег цвећа, које само од себе расте на Алпима и трудио сам се да га облагородим. Офиг1,ир: Збиља овај је цвет за мене сасвим нов. Прокажепи : Погледајте тај мали бокор ружа. То је ружа без трња, која расте само на врховима Алпа; али овде губи већ ту своју особину и пушта трње, гато је вигае обрађујем и умножавам. Офик,ир : Па то би био знак незахвалности. Прокажени: Ако вам се који цвет допадне, ви га можете без страха брати, јер нема чега, да се бојите, ако га уза зе носите Ја сам га посадио, и задовољан сам, гато га гледам и залевам, али га се не дотичем. Офигуир : Загато ? Прокажени : Бојим се, да га заразим, јер га тад не бих смео вигае нудити. Официр : А ком сте га наменулн ? Лрокажени: Особе, које ми доносе јело из болнице не боје се, да начине букет од цвећа. 11о некад и варогака деца дођу на врата од моје ба-ште, и ја чнм их видим, попнем се на кулу, да их не бих поплашио и да им не бих смегао. Ја их видим с прозора, како се играју и узберу који цвет. Кад пођу погледају горе на мене : „Добар дан прокажени !" викну ми смејући се и то ме мало развесели. Официр : Ви сте умешно знали, да скупите ове разне бил,ке; па овде има лозе и разноврсна воћа. Прокажеии : Ова су дрва још млада. Сам сам их засадио као и лозу, коју сам подигао више старога зида. који је толико гаирок, да се могу по њему шетати. То је моје најмилије место. Пењите се ио том камењу. То су басамаци, које сам. ја градио. Држите се само зида. Официр : Диван крај! па како је удесан усамљенику за размишљање. Прокажени : И ја га волем. Ја видим одавде поља и раденике по њивама; видим све, што се дешава у околини, а мене нико не види. Официр: Ја се дивим усамљености и покоју овога места. У вароши сам, а рекао бих, да сам у пустињи.