Звезда

Б рој 39 3 В Е

— Та, је ли могућно? А ја сам на против видео да Руси халапљиво навалЈују на те острице. — Може бити; али то нису трговци трговци држе да је грех јести такове ствари. — ЈХажеш. То држе само неинтелигентни трговцн. А мени, баш, ако се и сгужи, ја ћу узети слачице, а с њом могу пар острица појести. Запушићу нос, па ћу гутати! рече Николај. — Тек, опет се види да их не волите. Онда узмите рибу, риба је ту красна — Али, рибу не мари моја жена. Воји се да јој не подметну какву змију Допустите... па шта ви мислите јести на острову Капри ? Острово се слави само рибом и острицама! — Јешћемо што год тако, чиме се оно не слави... — Е, онда имате макароне. — Ој! Од како смо ушли у макаронско ^цар ство, ништа и не једемо до макароне! Смртно сам их омрзнуо! вели Коњурин. — А можемо ли ми овде наћи руску „сељотку" или колаче? Они то могу најмити из но знанства с вама. — Не, тога нећете нигде у Италији наћи. Сваки би се на то само избечио. — А бивтеци ? Можемо ли добити бивтеке ? — Можете То једу Енглези, — Што једу Енглези то има, а што једу Руси — тога нема. Од куда толика срећа Ен глезима ? — Па ви и сами видите да Руси мало посећују Италију, а Енглези гомилама поседају Неапољ и острово Капри. Гле, колико их је данас?! — Плава вода! Плава вода! повика ГлаФира. — Никола Иванићу, гле, каква је илава вода! Николај Ивановић и Коњурин прискочише. Брод пролазаше мимо високе, стрме стене, која се из мора издизала. — Фу, несрећа! Заиста плава вода, па прелива на зелено.. Да је не засењују чим год? пита Коњурин контролора: — Којешта! Од куд би то било? — иасмеја се овај. — Е, драгане, лукав јестранац. Нијетонаш брат, Рус, простак. Странац уме и да засени, те да свет из других земаља примами. — Маните се тога. Како би још то могао ? Него вода је такога својства. Ту боја стена, и плавога неба игра улогу. Чекајте кроз пола часа доћи ћете такозваном плавом гротлу и тамо ћете још плављу воду видети. — Ах, да, да.. То морамо видети, речеГлаФира Семјоновна. — Лепо, кад стигнемо тамо, посадићу вас у чун и дати сигурна веслара, па да видите и то, рече контролор. — То је чудноват изглед. У свету му нема равна. — Је ли то опасно? пита Коњурин.

3 Д А С тр , 309 — Шта може бити опасно. Море јекаопаркет, а тишина. — Та, оно је тако, кад смо се пре три дана пели на огњевиту гору Везув, шта има овде онда опасно! — Само ваља журити да се уђе и изиђе у гротло пре плиме иначе би тамо морали дуго осгати... — Ој! А како то? Онда нек иде с милим Богом то гротло! вели Николај Ивановић. — Не брините се! Пароброд ствже тамо у време осека, а веслар ће вас увести и извести без задржавања. — Чујте!., Хајдете и ви с нама., Неће нам; бити тако страшно. моли ГлаФира контролора. — Радо бих пошао, госпођо, али ме служба везује за пароброд. — Плашим се, плашим се да идем тамо. А шта би било ; ако дође плима, а ми не могнемо отуда изићи. — Изићи ћете. Имавремена. Веслар је вешт. То му је свакидашње занимање. — Е, али ако не би успео ? — Онда би остали у гротлу неколико часова, до осеке. — У мраку? Бр... Фу!.. Страшно! — Видећете ви тамо особиту, ФОСФорску светлост.. — Знам, али се чозек може загушити. Не бојте се тога. Плаво гротло иије ништа друго, до велика сала с купалом. Изглед ванредан,. — Никола Иванићу! Хоћемо ли ићи ? — Дабогме. Шта се бојиш? Држи се само за мене. Коњурин одмахну главом. — Онда ће, ради храбрости, требати још који коњак испити. Господине земљаче! Командујдер! рече он контролору. — Не не. С пијанима ја не идем! — викну ГлаФира Семјоноиовна Брод умањује пару и звижди. — Плаво гротло. Ту смо. Идите што пре крају, ја ћу вам препоручити вешта веслара, рече контролор и потрча доле с палубе. Иванови и Коњурин лагано пођоше за њим. ГлаФира Семјоновна беше бледа као крпа. Сви се прекрстише. (наставипе св)

ПРОКАЖЕНИ -ХАУ1ЕВ ВЕМА18ТКЕЈужни део варогаи Аосте је скоро сасвим пуст, а изгледа, да није никад био много насељен.