Звезда

Број 41

3 В Е

3 Д А

Стг. 325

— Массагош а1 1»што ? нуди опет лакеј. — Тхе! Хајде баш, да вам на жао не учинимо. Дај и макарона три порције! Три . И ту Николај Ивановић пружи своја три прста, а затим рече жени: — Вндиш ли ти, море, како ми млатимо та лијански! И м-и све разумемо и нас сви разумеју. Они веле „острице", а и ми кажемо острице; и они веле „бања", и ми велимо бања. — Па, дабогме, њихов јејезикврло лак, вели ГлаФира, па довикиу лакеју: — Желато ! Желато ! Сладоледа захвати једну порцију! Уна порција. — 8), »ј^пога, одазва се момак у х!оду У томе дође контролор и рече: — Је л те да је добра гостионица? Па башта... на литици.. Шта вреди само овај изглед на море! (Наставиће се)

ПРОКАЖЕНИ — X А V I Е II I) В 1Л (8 Т I! Е (нАОТАВАк) Прокажени: То је била једина веза, која ме је везивала за остали свет. Богу је било угодно, да је прекине и да ме остави издвојена и сама у том свету. Њена је душа достојна неба, на ком је, и њен ме пример одржава, да не малакшем, што ме је почело обузимати после њене смрти. Међу тим нисмо живели у оној милој поверљивости, какву ја себи представљам, која треба да веже садруге у несрећи. Род нашег зла нас је лишио те утехе и онда чак, кад смо се прибли жили, да се Богу молимо и онда смо избегавали, да се погледамо, бојећи се, да слика наше невол>е не узнемири наша размишљања. И наши су погледи смели само на небу да се сусретну и сједине. После молитве моја сестра се обично иовлачила у своју ћелију или нод орах у крај баште. И ми живљасмо увек раздвојени. Официр: Али зашто сте иоставили себи то сурово уздржавање ? Прокажеми: Кад је моја сестра добила ту прилепчиву болест, чија је жртва била цела моја породица, и допша, да дели са мном мој стан, ми се нисмо још никако видели. И њен страх беше ужасан, кад ме први пут виде. Бојећи се, да је не жалостим, а још више страхујући, да јој евојим приближавањем не умножим зло био сам прину ђен, да усвојпм тај жалосни начин живота. Ироказана је била само на грудима. И ја сам се надао, да ће још оздравити. Бидите ли ове остатке од решетке, коју сам сада напустио, то је била онда жива ограда од кмел>а, коју сам ја пажљиво одр

жавао и која је делила башту на два дела. Са сваке стране сам направио малу стазу, по којој смо могли да се шетамо, да се разговарамо, а да се не видимо и да не будемо у додиру. Официр : Изгледа, да се небу допало, да вам отрује и ту жалосну утеху, коју вам је оставило. Прокажени: Али ипак бар нисам онда био сам. Присуство моје сестре ожиаљавало је тада ово склониште. Усамљен овде слушао сам шум њених корака. Кад сам долазио зором под ова дрва, да се молим Богу, врата на кули су се не чујно отварала и невољно глас мо.је сестре мешао се с мојим. У вече, кад сам залевао башту, она се. по који пут шетала овуда за време захода и .ја сам видео њену сенку, како прелази моје цвеће. Чак и кад је нисам видео, налазио сам трагове њена присуства Сад ми се никад не деси, да наиђем на откинут цвет или какву гранчицу, коју је у проласку испустила. Ја сам сам. Нема више ни кретања ни живота око мене и стаза, која је водила у њен омиљени џбун зарасла је у трави. Не показујући, да се брине о мени, она јенепре стано чинила оно, што је мислила, да ми може чинити задовољство. Кад сам улазио у своју собу, изненађивале су ме оне вазне пуне свежа цвећа, и какво лепо воће, ко.је је она сама неговала. Ја јој нисам смео чинити исте услуге и молио сам је чак, да и не улази у моју собу. Али ко може ограничити сестрину оданост. Ево ово може вам показати њену њежност према мени. Ишао сам једне ноћи крупним корацима по својој соби, мучен ужасним боловима. Око по ноћи сео сам један тренутак, да се одморим, и чујем тихо шушкање на уласку мо.је собе. Приближим се и ослушнем мало. Замислите моје изненађење! То беше моја сестра, која се молила Богу на прагу од мојих врата. Она је чула моје узвике. Бојала се, да ме не узнемири, па је дошла да се нађе и да ми помогне, ако устреба Чуо сам је, како тихо шапће Мгзегеге. Клекох поред врата и не прекидајући је следовао сам њеним речима. Очи су му биле пуне суза. Кога не би дирнула ова љубав ? Кад сам мислио, да је њена молитва готова, рекох јој: „Збогом, сестро, збогом, уклони се. Осећам се боље. Нека те Бог благослови и награди за твоје саучешће " Она оде ћутећи и без сумње, да јој је молитва била услшнена, јер сам спавао после мирно неколико часова. Официр: Како су вам морали бити жалосни први дани после њене смрти. Пронажеии : Био сам дуго обузет неком врстом неосетљивости, која ми је одузела моћ, да осетим сву величину мо.је несреће. Најпосле дођем к себи, и кад сам размислио о свом положају, био сам готов, да полудим. То је време било по мене најтужније; оно ме сећа на моју највећу несрећу, и на злочин који је требао да јој следује. Официр: Злочин! Ја мнслим да нисте за то способни. Прокажени : То је цела истнна. И причајући вам то време из свога живота, осећам, да ћу из*