Звезда

з Д А

Б рој 44

ЧИСТ ВАЗДУХ —♦♦♦♦ У пољском језику има некако „ш" које није ни „ш" ни „с", него нешто средње између та два слова; Пољаци га изговарају онако меко као што наши Ужичани изговарају „сј"уречима: „сјећи, сјекира, сјено", итд.

Било је то некако одмах по Ђурђеву-дне. Једно јутро. око осам сахата, сретнем ја на улици неког мог врло доброг пријатеља, и с њим још тројицу познаника. — Ха, врло добро! учини он кад ме угледа. Хајде и ти с нама! — Куда ? упитах ја. -— До Р—а, одговори први од оне тројице. — Охо! учиних ја мало зачуђено. — А што се ти опет чудиш ? рече ми други од оне тројице. Ту нема ништа чудно ! — Хајде, хајде! понови мој пријатељ. Тамо нам се спрема и ручак. — Пече се јагње на ражњу, додаде трећи од оне тројице. — Па добро, хајдемо! рекох ја. И сви се упутисмо на железничку станицу. * Дан беше диван. Ведро, тихо, нигде ветрића, а осећаш неку пријатну свежину. Воз већ одмакнуо далеко од вароши — Ала се то зелени! узвикну други од оне тројице, гледећи кроз прозор од вагона треће класе у ком смо се возили. — Дивота! рече први, вирећи на други нрозор. Како то све буја! Чисто видиш како расте она трава и гора! — Па види, брате, каква је то ведрина, па свежина, па чист ваздух, па . . поче трећи па нешто запе и не умеде доврншти. — Ох, ох, ох! Божје леиоте! прихвати други. И ми ово не уживамо! Забијемо се у затворене собе, или у какву каФанчину, па седимо ту и дан и ноћ, удишемо онај дим, онај смрад, гушимо се у загушљивом ваздуху, трујемо се . . — Затвори, брате, тај прозор! обрецну се на ме мој пријатељ, кад смотри да сам отворио један прозор, да мало изиђе онај ужасан смрад од силнога зноја, свакојака дувана и неке лотиње што се обичцо осећа по свим вагонима треће класе — Али, молим те, заустих ја, видиш како је загушљиво .. . — Та затвори га, до ђавола! узвикну онај други, па га сам затвори. Видиш ли како дере промаја! Зар хоћеш да пропаднемо ? ! Ја слегох раменима и не рекох ништа на то.

Кад дођемо у Р, находаћемо се и надисати чиста ваздуха колико ти душа иште, рече мој пријатељ блаже (ваљда се покајао што се мало пре онако обрецнуо), па настави : — Ја сам, брате, тврдо наумио да од сад што чешће из лазим на чист ваздух, јер баш осећам да ми веома шкоди што се не никуд мичем, што се не крећем. — Вала, брате, шкоди и мени! рече први. — А зар мени прија? прихвати трећи. Ја сам јуче опет нљувао крв. —- Нас лепо убија наше непрекидно седење, рече мој пријатељ, па и ово силио пушење: све цигару за цигаром. — Па и пијемо брате много, рече онај други; особито много љуштимо ону ракичину. — Та оно је, болан, сам шпиритус! додаде први. Мени очи искачу изјутра од ужасна кашља, све од оне шпиртуље. — Ја сам, брате, увек говорио и увек ћу говорити, да је чист ваздух први услов за живот. То јест, није ни услов, него нешто више! Чист је ваздух циркулација здравља есенција живота — једном речи: сам живот! Ја, браћо, обожавам чист ваздух. Ено, ено! Погледајте само ону лепоту! додаде, показујући руком на зелене њиве, ливаде и шумарке поред пута, па као у неком заиосу заврши: Та ја немам речи, да се довољно изразим ! . . . Воз стаје код Р а под брдом. Ту изидосмо из вагона и упутисмо се горе к механи сеоској, у којој беше наручен наш ручак. Ишли смо уз брдо врло лагано, и није прошло ни пет минута, а већ смо били горе. — Гледајте, људи, како је то красан изглед! рекох ја и показах им руком на доиста врло лепу околину. — Дивно! извикну први. — Божанствено! додаде други. — Величанствено! задиви се трећи. — Рај Божји! рече мој пријатељ — Знате шта, браћо? рече трећи. Сад је тек једанаест сахага. Рано је за ручак. Ја предлажем да најпре ирођемо по овој лепој околини, па кад буде дванаест, да се вратимо амо на ручак. — И ја гласам за то! викнух ја. — Каква вас проходња снашла?! повика онај други. Станите да дахнемо мало ! — Јест. јест, прво да се одморимо, прихвати мој пријатељ. Хајдемо ми у механу. — У механу, у механу! повикаше првн и онај други, а трећи ногледа у мене шта ћу ја рећи. Немојте, људи, у механу, вичем им ја, него да седнемо онде на ону меку траву, под оним орахом. Гледајте како је под њим дебео хлад! — Какав орах! Каква трава! Какав хлад! новика онај други. Онде је сама влага. Нећу ја да се разболим!