Звезда

3 В Е 3 Д А

С тр . 347

— А оно барем да. седнемо пред механом, на доксат, рече трећ« готово бојажљиво. — На доксату је, брате, промаја! рече му мој при.јатељ. — Бога ми, и мени шкоди промаја, додаде онај други. Никако на доксат! Хајдемо ми унутра! — Механџија! Деде пеци пет кава! наручи мој пријатељ кад уђосмо у једну собу, у коју нас уведе механџија а у којој је силно заударала мемла, иомешана са смрадом од шоме и дуванскога дима. — И пола литра шљивовице, али нек је добра! наручи онај други. % — Та устајте већ једном! Докле ћете седети! узвикнух им ја готово очајнички, а већ не знам но који пут. — Седи, брате, ако ти се седи! повика на ме онај други неким као полупромуклим гласом... Остави нас на миру! Што си нас окунио ? (Он је сад изговарађ „ш" и „с" доста налик на оно пољско „ш"). Али, за име Бога, ово је већ ноћ! Измаћи ће нам воз; тек што није дошао Та како вам се не досади седети ненрестано ? Како сте јутрос засели ту, нисте се ни један макли. Изиђите бар мало пред механу, на чист ваздух. — Ја об-ожавам чист ваздухГрече онај другн. Али сад не треба излазити. Има влаге, ноћ је. — Та седи ту, брате! осече се на ме мој нријатељ, а и његово је „с" нагињало мало на пољски изговор. Сад ћемо! Шта нас једнако зивкаш! Сто си пута устајао и звао нас да некуд идемо. Пресело нам је и ово што смо мало сели и што емо појели. — И што смо попили! додаде онај други, изговоривши „ш" потпуно на пољски начин У том се чу јака ииска локомотиве иод.брдом. Они се мало као пренуше, погледаше један у другога, дигоше се као нреко воље иза сгола^ и зовнуше механџију те му платише трошак. Кад смо изишли из механе беше се сасвим смркло. Којекако епустили смо се низ оно брдо и попели се у вагон, наравно, оиет треће класе, у ком се осе^ао већ онај познати смрад, и на ком су сви прозори били добро затворени. 4 * — Па опет, брате, лепо смо се провели! рече ми мој пријатељ, кад смо изишли из вагона на железничкој станици. — Ништа ти нема леп ше од чиста ваз-духа! чу се неко од оне тројице, што беху измакли нред нама хитајући да ухвате трамвај. — Ја, бра-шо, об-оша-вам шист ваздух! узвикну онај други, изговарајући „ш" и сувише на пољски начин и умећући га и где греба и где не треба. Први и трећи докопаше га испод руке, па

сва тројица дотетураше се некако до трамваја и срећно се попеше нањ. — ПГи-вио шист ваз-дух! чу се још једном узвик оног другог, и трамвај одјури на једну страну. Ја и мо.ј пријатељ одосмо на другу страну. Он ми је узгред непрестано говорио: како му је „овај данашњи излет много добро чинио", и како ће од сад што чешће правити оваке излете. 12 IX—99. леон.

ГДЕ ПОМОРАНЏЕ ЗРУ од Н. А. Љвјкина

(нАСТАВАк) Ј ј ХХ I Капетану одмах доставише да је у кајути паника. Он одмах сиђе доле и на тешке јаде умири путнике. С Николе Иванића и Коњурина на силу скидоше сиасоносне котурове. Капетан им је недато дуго разлагао на талијанском, претио им прстом, показивао на небо; алп они не разумеше ништа од свега тога. За све време говора капетанова ГлаФира му је викала руски: — Изроде, зликовче, убицо! На вешала би требало капетане, који возе путнике у извесну смрт !... Капетан опет није њу разумео, него још једном показа на небо и свечано се удали из кајуте. Контролор са послугом старао се да освести ону даму у црном оделу, шгојепалау истерију. Давао јој је да мирише шпиритус, појио ју је селтерском водом и коњаком. Та дама беше Немица. Око ње се иађе Енглез у шотландском оделу и говораше јој погрешним немачким језиком, да не раскопчава мидер, него на против да се стегне, јер морска оолест долази од стомака. Он је шта више почео да демонстрира, како би то требало учинити: скиде кајиш са бинокла, и стеже се преко прсника; али на мах застаде, избечи се, поднесе устима џепну мараму и посрћући пође стеиеницама, да би изишао из кајуте. И њега снађе морска болест. Николај Ивановић је чувао жену. Њему није било зло. Он је неирекидно мољакао жену: — Глаша, голубице, иретрпи се још мало Ево, скоро смо у Неапољу. Земљаче! Оћемо ли бити скоро у Неапољу ? Запига он контролора. — По распореду требало би да смо тамо кроз три четврти сахага; али ветар дува правце на нас Један час требаће нам да идемо у сваком случају. — Још час, још час мучења! јаукну ГлаФира. — Ах, живодери! Бандити! Разбојиици!