Звезда

БРОЈ 4Г>

БЕОГРАД, НЕТВРТАК 22 АПРИЛА 1899

ГОД. III

И 3 Л А 3 И четвртком и педељом Ц К Н А ВА 1 МВОКЦ 1 ДИНАГ ИЈ1И 1 КРУНА Пттилату иримају све иоште у Србији и ииостраиству

ЗВЕЗДД

ПОРОДИЧНИ лист

Ј[рктпллту тгеба слати: Стеви М. ВеселиновиКу проф. Богословије НЕПЛАИЕНА ИИСМА не ш>имају се Рукописи не враЋају се. угедништво се налази." Кнежев Споменик бр. 9.

ВРОЈ 1ГЈ ПР. ДИП.

Уркдник : ЗаиИо М. сВес&лиио^и^

БРОЈ 115 ПР. ДИП.

НЕ КУНИ МЕ... Не куни ме чедо красно, Што те тако жудно пратим, Ах, ја опет љубим страсно И од слатког бола патим. Мени срце мира не да, Ти га, супце, цнјетом створи, Па сад само у те гледа Да процпјета ил' сагори. Алекса Шаптић.

БОМБА ИЛИ ДИНАМИТ -И3ХЕРЦЕГОВИНЕ(ИЗ ЖИВОТА ЈЕДНОГА ПРЕПОДОВНОГ „ГГАЂАНИНА" К0.1И ЈЕ СТВОГЕН САМО ЗА то, да ЖИВИ и ДА ЈЕДк). Јоднога јутра, тек што је Милош Радетић отворио дућан, ето ти му писмоноше, са поштанском пропратнином у руци. — Шта је то ? — запита Милош. — Имате пакет. — А откуда ? — Из Србије. Милош зину. — И.... из Србије ? — промуца зачуђено. — Да. И нредаде му пропратницу. Милош остаде укочен и иренеражен. Да су му казали да је Неретва почела уза страну тећи; или да је правдч прошла кроз Мостар; или да су Мађари стекли памет, Срби слогу, а ЧиФути по штење, све би он то лакше вјеровао, него ли то, да је њему дошао пакет из Србије... Чудом зачуђен, он је два три пута погледао на пропрат-

ницу, али, на жалост, сваки пут су му избијала очи она крупна слова на поштанском жигу, ђе 'но се, као у колу искривио „Београд" ... Али баш то и јест белај !... Он, човјек миран, тих, повучен, који ни о чему другоме не мисли него о своме дућану и трбуху, жени и ђеци и, који никада, ни једнпм покретом није показао, да је непокоран „закону", откуда сад да има посла и „изван гра ница", па још, — ух Боже сачувај! да има посла чак и са Србијом. Он очајно заврти главом. — Кога ја знам у Србији ? .. Шта имам ја тамо .. И шта хоће она са мном ? И опет погледа на пропратницу. Ту је стојало написано, да пакет шаље Ђорђе Миљковић. — Ђорђе Миљковић ?.... Ко је то ? — прошапта он. Никаква Ђорђа Миљковића до данас познавао није .• Па шта сад тај хоће ?.. Шта жели ?... И какав ли је он управо, поштен или непоштен? .. Чудновата мисао сину му кроз главу. Да није хајдук ?... Кажу, да у Србији има сила хајдука!. А ко би ми други отуда и слао пакете него хајдук!... И пљесну се руком по кољену. — И да баш ни на кога другога не натрапа, него на ме. . Сама помисао ова натјера му зној на чело и он хукну: — Страхота ! А доиста и јест страхота!... Хајдуци па да њему шаљу !... Па шта ли ће бити, ако се дозна?... Па... ух... а шта ће рећи „власт" ?... Да га не метне под „закон", а закон ће га отјерати за то у затвор. Он се поново озноји. -- А шта ми хајдук може послати ? — по мисли и протрља се по челу... — Ништа друго, него какву бомбу или динамит, па да ме убије... Њега подиђоше мрави, те поче проклињати све своје душмане из Мостара, који су „сигурно" јавили хајдуцима, а пошто хајдуци не воле мирне