Звезда

Стр. 354

3 В Е

з Д А

Број 45

људе, као што је он, то су „ сигурно" послали иакет, који ће га разнијети у комаде. Он се стресе. — Јес' то ништа друго није, — рече и за мишљено обори главу. — Па још ако пошта уфати динамит, па ако преда власти, онда ми нема спаса... Неће они знати, да ми то подмећу душмани. него ће помислити, да ја хоћу да убијем кога. . А ја никада ни муху убио нијесам, па сад да примим таку биједу на врат.. И опет се стресе и, свом снагом, удари се руком по челу. — Па шта ћу радити ?... То управо и јест онај белај, што не зна, шта ће радити... Куд ће ?.., Како ће?.. Не може да се сјети Он се прошета мало испред магазе, надајући се, да ће му тако пасти на ум каква срећна мисао... И није се преварио. — Како би било, да ја први пријавим власти, — сину МЈ? кроз главу. Па пошље, кад се уФати, ја нисам крив.. Зар би могао што год паметније смислити! Као да му се какав грдан терет свали с душе, он развуче своје широко лице, а десни дио горње губице подиже према носу (тако се обично смијао), па одмах спрати пропратницу у џеп и пође. — Коме ћу најприје ? — помисли. — Зар није најпаметније, да пођем окружном престој нику ? . . . И одмах сврну путем, према окружној области. Но баш да се приближи, кад угледа господина окружника, како сједе у Фијакер и оде некуда. Он се почеша иза уха и застаде. — Идем котарскоме, — рече за тим. Па пође тамо. Господин котарски, тога дана, био је неописано љутит. Сиромах Милош није га могао ни виђети, .јер га, још испред врата, вратише. — Е, па ја ћу комесару полиције, — одлучи се он одмах и, боје^и се да се и комесар за што не наљути, потрча у полицију. По срећи, комесар је био беспослен и, колико се могло виђети, у доброј вољи, — Шта изволите ? — запита он, мјерећи Милоша од главе до пете. — Изволим, да вам јавим нешто... Комесар се уозбшви. — Шта то ? — упита. — Ево шта, - одговори он н извуче про пратницу из џепа. — То сам добио из Србије. Комесар прегледа карту. — Па шта је с овим ? Милош се и опет почеша иза уха. — Па... па... па то ћете ви боље знати... Ја тамо нити кога знам, ни познам, па ми шаљу..

То су, знаге, хајдуци, па хоће да ме убију, што сам ја чојек нокоран закону. Комесар та зачуђено посматраше, па онда још једанпут привири у карту. — Овђе ти неко шаље колача.. Милош поцрвени. — Нисам ја дијете, да ми се шаљу колачн. . Што ће мени колачи ?.. То су бомбе или динамит... Знате ли ви да тамо има хајдука. . А хајдуци имају и бомба и динамита. — Ви дакле мислите, — поче комесар. — Не мислим ја нишга, него је тако !... до чека Милош. — С тога. сам дошо вама, да примите пакет. Комесар поблиједи. — Ја да примам динамите ? — Па треба, господине .. Ви сте власт, па треба .. Ја дајем вама... Ја у томе нећу да имам посла. .. . Комесар тури руке у џепове и поче да шета по соби . Два три пута ухвати се за браду, погледа ирема шиши и поче се мислити. — Да ја примим пакет, па да бомба прасне и убије ме ?.. Боже сачувај!... И он шчепа свој шегаир, па се окрену Мнлошу. — Остани овђе, — рече му. Затим дозва иншпектора полицијског и на реди му, да пакет донесе и отвори. — Нека ја само нисам близу, — рече и хитним корацима оде из полиције. Иншпектор узе пропратницу и не знајући шта је, нареди једноме, да донесе с поште. Онај отрча и, кроз неколико минута, донесе ■— Ово је ваш пакет ? — запита иншпектор Милоша. — Мој није, ама је иослат на ме... Иншпектор се поносито ухваги за брк. Мора да је у њему нешто сумњиво, рече. — Ви морате бити присутни при отварању. Милош задрхта. — Ја ?... Зар ја ?... — Морате.. То није ништа страшно. Милош готово јаукну. -- Али, за Бога, знате ли, да је у њему динамит, па ако прасне... Инншектор, од страха, одскочи на страну. — Динамит 1 —- грмну по томе. Онда сте ви анархиста !. Ви ћете под суд .. Милошу поклециуше ноге и, у мало што не паде . Сама ријеч „суд" ужасавала гаје... Бесвјесно и забленуто он погледа иншпектора. — Ја.. нисам крив .. изусти готово плачући. Иншпектор поЈ леда на пакет, па одскочи још неколико корачаји натраг. -- Ко ће га отвориги ? — рече и погледа око себе, као да има јога некога, осим њега и Милоша. ј