Звезда

Број 45

ЗВЕЗДА

Стр. 355

— Ко ће ? — заиита и Милош, иа се и он окрену. — Ви треба да отворите, — заповиједн ин шпектор — Ја сам то предао вама, — дочека Милош. Иишпектор љутито климну главом, иа и он зграби кану — Остани овђе, - рече. Па изиђе и зовну једног полицаја. — Да отвориш оиај накет . Нареди му, па оде. Полицај званично уђе и пристуни пакету. — Какав ли је ово белај I — рече мргодно и прихвати. -— Знаћеш кад отвориш, — помисли Милош па полахко отвори врата и леђима се измаче чак у предсобље, дрхћући као прут. — Полахко отиарај! — рече полугласно и скупи се колико је могао више, бива, ако дина мит и прасне, да га не погоди. Полицај још званичније иререза канаФу и — огвори. Ни праска, ни нуцањ не одјекнуше у соби и, мјесто динамита, указаше се лијегш, бијели колачи. —: Шта је ово ? - проговори полицај зачуђено. — Ово је некакав пешћеш. Милош се мало опружи и погледа. — Колачи! — викну и отвори уста од чуда. Колачи ја шта ! - рече полицај и загризе један. — Па како ли су слатки ! — А има ли још шта ? — запита Милопг, једнако сумњајући у пакет. Полицај погледа, пиину још два три колача и извади .једно писмо. — Ево писма, — рече. И пружи га Милошу. — Читај !... Читај ти !.. — дочека Милош и опет одскочи мало натраг Полицај отвори писмо, намргоди се и, замуцкујући, поче да чита: „Драги газда! Прије осам година био сам код вас у служби и држали сте ме као рођенога... Од вас сам отишао у Босну, а из Босне у Србију, гдје сам, у Биограду, трговачки помоћник.. Чуо сам, да сте се оженили и да имате ђеце. Ове колаче шаљем њима, да их упознате са вашим Ђорђем МпљковиЛем. (Знате, ја сам се код вас звао Тоуро Чегртало, но пошто то није лијепо име, овамо сам га замијенио овако). Милош се, од чуда, удари руком по кол,ену.

— Их, како ми прије не паде на намет'. . Јес', Бога ми, Чегртало. . Знам објешењака! Вазда сам казивао, како ће далеко доћерати... Ама који га ђаво оћера у Србију!... И приближи се пакету. —- Колачи не сметају „власти" — рече. Ја ћу их понијети .. Па изађе.. 0р<5о, Лг ^>. Г-Г 1 ! . - у\Ј 0, ЈЕСЕНСКЕ ДУГЕ НОМ...

Жижак дршће, светлост трне Као живот кад се гаси. Шта је живот !. . . Поноћ шапће ; „Бура, беда и уздаси ..." Па још 'вако у самоћи . . . О, јесенске дуге ноћи ! Мени тако, а далеко, Бог зна куда . . . жел>о лепа, Неко седи, драгу гледи, А она му слатко тепа : „У заносу све ће проћи, 0, јесенске дуге ноћи !. .." • Ил' на крилу старс мајке, Ојађена мома нека, Сузе лије, лице крије, Чека војна из далека, „Дал ће доћи ил' не доћи ? . . . 0, јесенске дуге ноћи !. . . Алоксинад. Милорад М. Петровић.

ГДЕ П0МОРАНЏЕ ЗРУ од Н. А. Љејвина (наставак) БХХН Већ је два дана и две ноћи, како Иванови и Коњурин седе у возу , што јури из Неапоља на север и вози путнике у Венецију. Они су оста вили Неапољ одмах сутра дан после злосрећне вожње на острво Капри. Морска је болест оставила своје трагове: ГлаФира је села у воз сасвим болесна. Николај Ивановић је предлагао да се остане још један дан у Неапољу, не би ли се