Звезда

Отр. 356

ЗВЕ

3 Д А

Врој 45

повратила од морске болести; али ГлаФира не хтеде чути зато, јер јој омрзну и Неаиољ и његово море које тако непријатељски поступи с њима у време вожње на пароброду. Пробудивши се сутра дан у гостионици „Бристол" и погледавши кроз прозор на тихо и плаво море у даљини, ГлаФира се није могла уздржати а да не пљуне у том иравцу, ето, толико јој беше обљутавило то дивно море, после вожње на Капри. Коњурин је, разуме се, био на њеној странн и подржавао је у томе, да се што пре иде из Неапоља. Он је ужнвао од саме помисли: да се враћа у Русију, да уз пут има свега још један талнјански град — Венецију да посети. А ГлаФира је на ту посету одредила четрдесет и осам часова. Коњурин је непрестано срачунавао тај дан, кад ће, после дугога скитања по иностранству, доћи у Петроград и срести се са својом женом. Кад су полазили из Неапоља, гостионичар им да такав грозан рачун, у коме су цене за обедо вање ван гостионице пале на квартирину, против уговорених цена за собе. Николај Ивановић плану од гнева и сукну на гостионичара погрдама, али га Коњурин задржа и рече: — Пљуни на то... Баци... Пренебрегни то... Нека се задаве... Само да се једном изиђе из те Италије. А неће се они, свирачи подли. дуго исмевати с нама; пред нама је још само Венеција. Само Венеција, госпођо, а тамо већ — код куће смо, у православној Русији! окрете се он ГлаФири. — Да само кући, кући! вели ова. — Слава ти, Господе! И Коњурин се прекрсти великим крстом. Воз, на коме су наши путници путовали > Венецију, подуже се задржавао у Риму, Флоренцији и другим градовима али Коњурин није нигде хтео сићи ни на станицу. Он се хранио „сувом храном": кобасицама, сиром , печеном јагњетином, заливајући је вином Кијанти, пгго га Талијанке продаваше на платФормама. ГлаФира је муку видела и опет није успела да га принуди да се сутра дан умије. Путем се дало видети много што шта интересно. Иванови су на мах свраћали пажњу Коњуринсву, али он беше апатичан према свему и говораше: — Тхе, чудна ми чуда .. Мрзи ме и да гледам. Да ми је што пре кући. Он је срачунавао не само дане већ и сате, кад ће доћи у Петроград. Сваки час би мицао прстима и говорио Данас је петак, сутра — субота. Сутра у јутру смо у Венецији. . Је ли тако ? питао је он. — Тако је, одговорила би му ГлаФира. —■ А у колико сати ? -— Па, порано, тако — око шест. — У шест сати, у суботу, долазимо у Венецију. Вавићемо се у суботу и недељу... У недељу у в.ече, значи отпутоваћемо из Венеције у Петроград ?...

— Ах, Иванс Кондрати1лу, од куда се то може тако тачно казати ? РСо зна како ће нам се допа сти Венеција. — Допустите.,. Шта има ту да вам се допада? Град као сваки град. Они исти макаронци, свирачи и лудаци, какве смо и досад гледали. — А, не. напротив. Венецнја је сасвим другчији град, ни налик на осгале градове. — А од куд ви знате, матушка, кад је нисте ни видели. Нисам је видела али сам гледала слике, знам је по описима. У целом свету нема града као што је Венеција. Пре свега, она је сва у води. — У води? Хм .. А зар вам јемало додијала та вода ? Мени изгледа да вам је додијала и сувише вала док пређосмо од Капри до Неапоља и да то нећете дуго и дуго заборавити. — Ах, Венеција је сасвим нешто друго Венеција је на каналима и тамо не може бити буре. Ту су канали као оно у Петрограду што има: канал Крјуков, па Екатеринински, па Мојка, само у Венецији их је на хиљаде. — На хиљаде? Ех, то ви само онако.. — Да, да! Ви треба да знате, да у Венецији нема кочијаша. Све сами лађари — Како нема кочијаша... кад без тога не може бити ? — Ама, кажем вам, да их нема. Тамо се иде све на чуновима... На гондолама .. Изиђеш из куће и одмах канал. Чак, ни обале нема. Управо с врата седаш у чун и идеш куда треба. — Депо! Али ако ми се прохте да идем у позориште, или у механу, или у цркву? — Све једно, довсзј г вас право на улазак, ако ли хоћете у цркву, — на паперту. Паперта на воду излази. Коњурин се осмехну и рече: — Не тупи зубе, матушко! — Лепо, видећете. Тамо нема земље. — Добро, на чему онда куће праве? — На води!.. Управо из воде зидају. Што се смејете? Видела сам ја то на сликама. И чудо ми је како ви нисте то видели. Ми имамо у Петрограду много слика из Венеције. Неке су израђене масним бојама а неке онако, у журналима, у књигама. — Где ћу их видетијј? Ја сам трговац човек. По ваздан сам у дућану. Књигама се никад и не бавим. — А како сам ја видео Венецију у сликама? похвали се Николај Ивановић. — Жена има право, и ти, Коњурине, не спори с њом. УВенецијизаисга нема земље, већ — само сама вода. — Град без земље? То не верујем! одмахну главом Коњурин. — Јер. где би онда мртваце закопавали, ако земље нема? — Мртваце? рече Николај и збуни се. Глаша! Заиста, куд они здевају мртваце? заиита I он жену.