Звезда

БРОЈ 48

БЕОГРАД, НЕДЕЉА 2 МАЈА 1899

ГОД. III

И 3 Л А 3 И четвртком и недсљом Ц Е Н А : НА 1 МКОКЦ 1 ДП11Л1" ИЈ1И 1 К1'У11А ПјштплапЈ иримију све аоште у Србији и ипосграиству

ЗВЕ

ПОРОДИЧНИ лист

ПРЕТЛЛАТУ ТГЕБА СЈ1АТИ : Стеви М. Ввселиновићу ироф. Вогословије НЕНЛАЂЕНА ИИОМА Ш5 П1'ИМАЈУ СК

Рунописи^ не враћају се. УГЕДНИШТВО СЕ НА.Т1А8И.* Кнежев Сноменик бр. 9.

БРОЈ | Г> НР« ДИП.

У ркдник: сЈаиИо ЛЛ. сВссилипсби 1 ^

БРО.Ј 15 ПР. ДИН.

3 А III Т 0? Зашто сам те срео, о незнанко мила, Зашто нидех очи, ко дке звезде сјајне. II задрхта душа од рајскога мил.а Ј1 задрхта срце од радости тајне? Ах, срце је моје сМирило се било Свет сам рано лозн'о и нрезрео људе, Л гле, сад ногледи из ока ти чарног У том срцу онет нову љубав буде. Вуде л.убав чисту, нуну светог нлама, Г»уде л.убав силну, нгго у нсбо диже, Вуде л.убав ону, што се свуда шири II једино жели: ти да си Јој ближе. О што сам те срео! Јер ти можда никад ИећенЈ ДатиЛда те моје с{)це л.уби, Не ћеш чути боле оја1 )Сне душе, Што свст нигда не Кс разумет' је груби. А зрачак ти ока уздиг'о је срце И сад оно зрачним висинама леће, Али тебе нема да му снаге дајеш 1:1 срце ми бедно иашКе и умреће . . . Љубошир Н Сими|1. МАЛ.ЕР03АН ЧОВЕК - 11 Ј О В А II 0 В И Ћ I К'ад шетамо Калимегданом, ко Ке ирви да се судари с ким сигурно Тома, ако се шетамо улицом г Гома ће сс први закачити :за ма какву таблу, које тако славно стрче исиред дућана које год

хоћете београдске улиЈЈ,е; ако је зими лоледица, г Гома ће први да падне; ако је да се у трамвају уграби место, Тома ће први остати; ако. јс код Коларца да чека ннво, Тома га неће добити; на ако хоћете, првога, кога је београдски трамвај тако неучтиво очеиио, био је опет Тома; еле, јнто год хо^ете рђаво, то је, — знајте посигурно мо]>ао ирво Тома награбусити. У Веограду га нико друкше није ни познавао но као најмажерознијег човека. Али, 25 Фебруара прошле године, вал,да је био најнесреКпији дан у његову жнвоту. II Била је месечина као дан, тако да су се електричне сијалице стиделе да својом светлошКу умањују леноту месечеве светлости, која тог вечера најочитије доказиваЈне Београђанима, да им јопг није требала та тако блештеКа светлост, од које врло често невиднте ништа као и у мраку. —■ Као н обично седели смо сви заједно на нашем старом месту и, као обично што смо свакад ра дили, — пили по једну нивску чашицу сгарог вина, које је наш каФеџија тако лепо умео да набавља, како ретко који. Са нама је бно н Тома, и то нрско обичаја ванредно весео, јер му се тога дана ннјс догодио никакав малер. Ја, Влада и Мића ћутали смо и врло нажлшво слушали Томину исповест. — Лисам ти одавно био као данас! причаше Тома, а очи му играЈне весело, н у њима се огледаше блаженство сре1шог човека, или јога више, човека који је више него задовол>ан. — М министар ме лепо прими; даде ми један нредмет поверљиве природс ; — али молим вас да то остане као тајна, додаде он поверљивим гласом. — Истина ствар није Бог зна каЈсо заплетена али је врло поверљива. .. Ми се просто претворили у уво; ни један ми слиш и не дишс, и све нас је подједнако интересовала та тајна, коју је министар поверио Томи. И Влада не могаде да издржи а да ми не гаане на уво: „мора да је и министар какав Тома". Ја се насмејах, али да не би мојим смејом реметио ту поверљиву тишину, испустим муштнклу под сто,