Звезда

Стр. 390

3 В Е 3 Д А

бгОЈ 49

— Узалуд, децо, ствар је ваша пропала И мене ћете увредити, а ееби мало користити — Како мало користити? ГСућа ова колико котпта ? — Кад бисте само ви били! А покојна сестра има још Фамилије, сем вас. Ако ви приступите кући, налетеће и сви остали као вране — Па, нека их, ми ћемо узети своје. Мислила, мислила тетка, на рече: — Знате шта, децо, да ми ту ствар на леп начин свршимо, потпишите ви, да се одричете куће, а ја, — ја ћу вам зато дати сто рубал.а. — Биће мало, тетка, — рекоше они. — Није, није мало, одговори она. Више не бисмо добили баш и да сесудимо Тек,— боље да пристанете и на ово. — Ну, тако ће већ и бити, рече Алексеј. Да дате још две дееетице и . . свршена ствар. Нристаде тетка. Потписаше браћа да се одричу наследства, добише паре, па се упутише к адвокату. — Но, шта је било? — пита адвокат. — Ето шта: - ми смо се намирили с тетком и одрекли се куће. — Колико вам је дала ? — Сто двадесет рубаља — То значи, да је ствар свршена? — Наравно да је тако. Ти већ гледај иа ту ствар даље прекини. — То ће лако да буде. Ну, сад, молим вас да ми платите за мој труд. — Какав труд ? — Ето какав, што сам ја за вашу ствар радио — Па ти си за то већ узео од нас . .. — Ја сам узео само толико, колико је било потребно за таксу и друге потребе, а не и за свој труд. — Како то ? — Тако, лепо Ако не верујете, ја ћу вас уверити у тита сам ваше паре потрошио. Зачудише се браћа. не знају шта да раде. — Ну, шта се ваздан мислите? Дајте паре! Зар ћу ја за бадава за вас да радим ? — Колико да дамо ? — Ну, шта вам могу узети? Дајте шесет рубаља, — па Бог с вама! — Смилуј се, брате! мољаху бра1ја. Па ти нас све опљачка ... — Шта велите? грмну адвокат. Ах, ви, би танге једне! Ако нећете на леп начии да ми пла тите, ја ћу вас тужити суду, па ћу два пут више наплатити. Ја нисам ту ствар окончао, већ ви; ту нема никакве моје кривице. Ја бих све то лепо свршио: утврдио бих вас у наследству, а и ја бих добио своје. А гле шта ви велите: да сам вас опљачкао? Ја се трудио, радио, губио време,

а они шта ... веле да сам их опл>ачкао! ТТо ... ја ћу вас за увреду ... Уплавшше се браћа, дадоше паре. Ето, тако сте требали одмах! — рече адвокат. А, сад у здрављу; други пут ако се што деси, до !)Ите опет. Ништа не одговорише браћа, већ изађоше. VII Упутише се браћа у крчму и спазише где их очекују жена и још један младић Та жена беше њихова снаха, жена њихног брата, који је умро у војсци, а младић - син њиховог другог брата, који је такође умро. — Шта ви чекате? питају браћа. — Ето шта' прозбори жена: ми смо дознали да сте ви после смрти теткине неко наследство примили. Па право је, да то с нама поделите; и ми смо своји. Био би грех кад не би тако учинили! Расрди се Алексије — Ах, шта ви говорите, будале једне! Гле молим те шта су смислили! Одакле да вам дамо? Ми због тога наслеђа у мало што и сами не пропадосмо. — Нас се не тичу ваше ствари, рече жена. Ви дајте што нама припада! — Нема вама ништа! викну Алексеј, и пође да преже коње. - То тако не иде, деда! — рече сад онај младић. Ми ћемо вас у полицију, ако нам не дате ништа. Ми ту ствар нећемо тако лако пустити! Доказиваху, доказиваху браћа, али видећи да то ништа не помаже, бацише им по петицу. Отиде жена са младићем, а браћа, ради опроштаја са Москвом, да коју попију. Пили су јуначки до саме вечери. И у место три дана, путовали су до куће целу недељу; целим путем су пили. а стигли су кући без и једне конјеке.

— Ну, шта је било ? Добили наслеђе, а? пита Глигорија његов сусед, Михаило Феодоров. — Добили смо ђавола! одговори злобно Глигорије, Абвокат је за нас добио . .. — Како то ? — IIа тако. И исприча Глигорије Михаилу целу ствар. Заврте главом Михаило иа ])ече: — Оно тако и јесте: ко тражи веће, изгуби и оно из вреће. Виде и Глигорије да је тако.