Звезда

Број 51

3 В Е

3 Д А

Стр. 405

расположења и осећао би како му у оку гори Суза, ретка и болна суза нервознога, који не може да плаче * * * У таквом душевном расиоложењу налазио се Михаило Пац и нрошле године, када га је рђаво време ве11 сентембра месеца вратило из морског купатила у празни Париз. Једнога дана, када је по своме обичају, ишао без цил>а, задубљен у музичке мисли, трже га из тог музичког сна бурна свирка труба, и он тек тада примети да га је случај довео у Луксембуршку Башту, где је војна музика обично лети по подне давала концерте под ведрим небом. Он оде на једну оближњу терасу, наслони се на ограду и стаде посматрати мале, беле облаке по небу, даље заносно језерце и лабудове на њему, као и свет, који се шетао по трави Тада на једанпут примети крај себе на једној столици некакву младу даму, која га је с особитом пажњом посматрала. То је била нежна дражесна плавуша; кожа лица била јој је готово провидна, нос јој је био врло Фина облика, а очи су јој биле за чудо дивне. Како је достојанствеоо изгледала у своме простом оделу; струк и шеширић од загасито плавог сомота, а сукња од енглеске кариране материје. Па какву је грациозност имала у покретима свога тела и руке, кој) г је држала на порцуланској дршци свога сунцобрана! Кад су јој се погледи сусрели са Михаиловим, млада је дама поцрвенела и веома се збунила Али Михаило скиде учтиво шешир: «Да ли сам већ имао част, да вас где год упознам, па сам тако забораван, да вас сад нисам могао познати?" Она поста пурпурно црвена, а очи спусти доле и одговори: „Не, господине; ви ме не нознајете; али ја познајем вас." Он седе крај ње и почеше разговарати. Она га је једном видела пре три године на једном концерту, кад је он дириговао једним оркестром. Михаилу то би нријатно и примаче своју столицу ближе њој. Како? Она га је видела само једанпут па га опет познала! Па ко је она? 0, ништа особито. Она се зове Луција и становала је у близини са својом сестром, удовицом, која је била много озбиљнија и упорнија од ње и којој је она поверила васпитање свога, детета. Дете? Па она је била удата? Ново црвенило лица. Не, она није била удата; саопштења добипте поверљшв карактер. Она некад није била тако разумна као сада. Па наравно, како је она већ навршила двадесет и четврту годину, била је већ стара дама, и с тога је хтела мирно да проживи са својом сесгром од своје мале ренте, а уз то је и по мало радила; научила је да украшује шешире. Каткад је излазила пред вече у Луксембуршку Башту и то пошто јој се врати малишан из школе, и ту је слушала музику

Она је причала с наивним, готово дечијим поверењем, меким звучним гласом, спустизши очи к земљи и за то је време цртала по песку разне Фигуре врхом свога сунцобрана. Михаило је смешећи се слушао и чудио се, да је сам у тако свакидашњој авантури нашао мнтересовања од своје стране; а кад је приметио мале боре на белом челу лепе плавуше, обузе га осећај жалости. Зар је било могућно да се он, љубимац свију жена, задржи код те авантуре више одједногтренутка? То би било исто као кад би се лакоми слени расипач великог имања сагао да подигне нађену иглу. Али он дође и сутра и прексутра у Луксембуршку Башту и ту опет нађе Лупију. Она му рече, како јој се он онда, када је на концерту дириговао, допао — о, и те како допао ! - и да се надала да ће је он ословити онда, када га је она у својој најближој близини посматрала. Требало је да тај, на тај начин започети роман, брзо пређе у заборав као и други. Али, баш тамо где је мислио да је то свакидања авантура, нашао је овај блазирни и скептични вештак, на своје велико чудо, нешто налик на срећу. Та је Јћубав била тако предана, тако лепа, без икакве кокетерије, без икаквог користољубља, долазила је из чистог срца, то је била инстинктивна љубав простога детета. Кад је год Михаило, гледајући на саг, очекивао у одређено време Луцију, осећао је како му после дугог времена срце опет брже лупа; и то он, човек од тридесет и пет година, искусан у безбројним авантурама. Како су биле пријатне оне ужине, које су заједно ужинали. А чим би бацили сервиете, Луција би се наслонила на раме томе вештаку, који јој је из гледао као биће вишег реда. као полубог, и тада би узела његову руку, принела је својим уснама и обасула би је нежним, безбројним пољупцима, који су личили на оне из поштовања. Михаило се Пац предао потпуно тој љубави, јер га је задовољавала до дна душе. Врло га је често изненађивала Луција и то баш онда, када је ни најмање није ишчекивао, и тада би му се појављивао на уснама осмех среће, као и онда, када би га она свом снагом привукла к себи и шапутала му тихим, страсним гласом: „Слатки мој!..." „Боже мој!" рећи ће он једнога дана изненада, „треба ли да и ја њу л>убим? Љубим ли је?" Ах, он није хтео да чује у себи тајни одговор! Јесење је небо било тако плаво; он је већ четири недеље иознавао Луцију, и хтео је да јој ирипреми праву л>убавну светковину; и тако се реши он, да проведе један цео дан с том простом девојком у пољу. '/г ^ * Морали су поћи рапо изјутра, јер су хтели да ручају у селу, које је било на северу од Па риза, на једном пропланку, око кога су се дизале шуме и видела језерца Па ипак је она била већ