Звезда

С тр . 406

з Д А

на жељезничкој станици са својом путничком торбом о рамену и очекивала је њега. Били су сами у купеу. Како су се љубили! Па и у погатанским колима, која су пролазила сеоским друмом, обраслим воћкама, остали су сами; Луција, то сирото варошко дете, пљескала је рукама занесена чистим ваздухом, кад је кроз ју тарњу маглу назрела погледом село, и узвикну тада: „Ах. како ће бити данас лепо!" После једног сата прешли су колима преко сеоског моста и тада им се указа зид од парка и густо зелено лишће од дрвећа. Возећи се даље угледаше и једну кућицу, у којој се точило пиће, а поред ње латинским натнисима украшен бунар из прошлога столећа, и ту стадоше кола. Они су били на мети. Уђоше у кућицу, огртаче и торбе оставише на биљару, и да не би ни минуте тако лепог дана продангубили, доручковаше одмах у башти, под сеницом, покривеном виновом лозом, кроз коју је сунце пропуштало своје злаћане зраке. „Брзо гато за јело! Чега има! Омлет и доброг белог вина'" Луција, имајући пред собом некакав сир, рече Михаилу: „Како ти је ово лепа идеја, злато моје! 0, како те љубим!" А сад у шуму! Крајње је време, јер се у откобру рано смркава Испод дрвећа по влажном, мрачном путу путовали су они, по земљи је било већ опалог, пожутелог јесењег лишћа али вигае њихових су се глава играли по гранчицама сунчеви зраци, а између лишћа се по где где видело које парче плавога неба. „Гра, гра!" и пролети јато гавранова, а час овде, час онде се чује пу цањ ловаца. Како жудно удишу пријатни шумски ваздух, ти сироти варошани! „Гле, па још има хпумског цвећа!" Луција клече и поче брати последње цветиће, а Михаило забацив шешир ка ле 1)има, ударао је по отрозним гљивама и откидао им главе. По неки нут је и застао, да би ту веселу жену гледао нред собом. Како је красна у својој загаситој хаљини! Како јој је леп ход, а стасјој је као у богиње лова. Ено, окрете се и викну свога сапутника: „Гле, има лешника!" Луција је била тако грациозна, када се сагла да их узабере, да јој је он морао притрчати, загрлити и пољубити у врат, где су јој се златне витице лелујале. „Ах, злато моје, како си ме уплагаио!" Тако су јурили целога дана по птуми, иели су се и у пећине, где је одјекивао ехо њиховог веселог смсха, пузали су се по степенама, куда само козе смеју да се веру; под кровом високих,вели чанстевих дрвета осећали су се мирни, али чим изађогае на чистину, она осети умор и наже се на његову руку, Најпосле их затече вече на неком великом ]езеру. Луција је седела на једном обаљеном бресту, а он је седео крај њених ногу и главу јој метиуо у крило. Она је скинула рукавицу и од милогате му гладила косу.

На небу нема ни облачка; нигде ветрића. Сунце се мирно сија на хоризонту, а на глатком, мирном језеру огледају се висока дрвета. Бештаку долази некакав неисказан бол. Њему изгледа као да нема никакве прошлости, као да никад није било ничег у његовом животу тако лепог као тог минута Његово уморно срце, које се лепотом природе за један тренутак подмладило, хоће сада, као каква позна ружа, да се отвори. Он притисну на Луцијину руку дуг и жељан по љубац и први пут му пређоше преко усана речи: „Ја те љубим!" речи, које он већ од вигае година није изговорио само за то, да не би лагао. Али чим он то рече, неста сунца с оне стран језера, изгуби се иза густих јела. Преко свега, преко воде, преко неба, цвећа и преко срца тога човека превуче се на један мах хладан гаум. Луцијини су погледи били на њеном драгану и она га је посматрала зачуђено и тежећи за истином, мирно и одлучно, гласом без звука, готово сломљеним, прошанта му: „Не, драги мој, ти мене не љубига!.. Ја љубим тебе!" «• * •К Јога непрекидно воли Луција вештака и он јој допушта да га воли. Из његовог најновијег валцера чује се некакав неисказан бол: Михаило је Пац у неколико нота написао оне жалосие речи, које му је прошаптала она млада жена на обали језера, при заласку сунца. И за то је он тај валцер, који нико не може слушати. а да му суза не овлажи око, назвао: „Јесење вече". Д. Вакић.

РАЗОРУЖАЊЕ

(наставак) Ово је, ако се допушта, нраведно мигаљење о рату као гаколи „врлина". Но ово није тако лако допустити. Али, претпоставимо да рат, као и свако друго зло, даје могућности јављању добрих осећања, но оиет не једино добрих! И онај најревноснији запггитник овога уживања сагласиће се у томе, да оно буди и развија врло гадне, дивље инстинкте, зверство, суровост, разврат. равнодуганост према страдању итд и доноси рђаве последице у виду узајамног неповерења и отуђивања народности. Питање је дакле у томе, чега вигае ? Напр. Француско пруски рат: гата се у њему у главноме приметило — великодуигност и самопрегоревање, или нешто са свим противно томе ? Изгледа, да је одговор на ово по себи јасан. Но, понављамо, слажући се такође са Лебо ном, ми ћемо доћи до апсурда. Све ово Фрази