Звезда

БГОЈ 53

БЕОГРАД, ЧЕТВРТАК 20 МАЈА 1899

ГОД. III

ЗВЕЗДА

ПОРОДИЧНИ лист

ИРЕТПЛАТУ ТРЈ5БА ОЛАТИ I Стеви М. Веселиновићу ироф. Вогословије НЕИЛАЋВНА ИИСМА IIЕ ПГИМЛЈУ СЕ

Рукописи не враЋају се. УРЕД1ШШТВО СЕ НАЛАЗИ/ Кнежев Споменик бр. 0.

И 3 Д А 3 И четвртком и иедељом -®авц Е н А : 3А 1 МКСКЦ 1 ДИИАГ ИЛИ 1 КРУИА Преталату аримају све иоште у Србијп и гтосграиству

БРОЈ 15 11Р. ДИМ.

Ф А Т И М А Фатима је легла у босиље, Сан усиила: у цркви је била, ГГред иконом каиђел запалила, Мајка ју је Божја загрлила, Па јој вели: „Душо голу&гја, Ниси Фата, сад си Иконија". Тхавде мома да на земљу пане, Прихвати је од Подравља бане, ГГрихнати је Митровићу Дане. „ ; 'Бубо моја, од сад па до вјека!" — Што се снило, то се дох^одило, До сад пм се и чедо родило. (Из ..Снохватица Зтајовиних.") Радујсмо се што може.но јавихи нашам читаоцима јс и прбс.шч. нсна иесник <ЈмаЈ - Јосан ЈованооиИ стуаио ч коло сарадники .,8вездс". — * Ј' С В Е К Р В А С.ПМА 1СЗ СЕОСКОГ ЖИВОТА - Јанко' М. Веселиновић (НАСТАВА К) IГ Она жали; али кад дете погледа, одмах убрише сузу. Сиа задршће од иомисли, која јој у тај мах сине кроз главу, иа тек прошапуке: — Не ваља се на Бога срдити! Што је од Вога сла1;е сд меда!. .. IГа чисго урони у посао само да би се отргла од мисли, које је тада обујме.

БРОЈ 1Г> пр. дип.

Псра изишао паметан као какав магорац. Кад ради што год, а он се некако уозбиљи и иази да му се што не измакне. А она етане па га, из каквог прикрајка, гледа, а срце јој лупа и игра од радости. Па јој се чини да је све смиишено и наметно што он уради, иа му доликује и како руком мане, и како капу на чело .устури, или на очи набије, и лако лагано звиждуће и иогледа свој рад, па из његовог погледа види она како он то све разуме ... — Сушти отац, сунце ми га грејало! — отме јој се узвик из груди. Али се брзо тргне, па, као да ће га та њена магсринска хвала урећи, нрошапуће: Бог с нама! Шта је мени? .. . Трње ми у очи! . . . Е, али кућа је — кућа. Има ту и теретнијих радова, што не могу деца савладати, и где потребује мушка снага. Дете младо, хоће и оно што не може; а она се сва сатре да му помогНе, да би га само после могла похвалити. Душа јој је бпла назвати га „ратаром", јер је видела да му то годи, па га готово другим именом није ни звала, — Хајде да се помолимо благом Богу иа да вечерамо, ратаре мој! А он би тек озбиљно устао, припалио воштаницу, дохватио би, пропевши се на прсте, свитак хартије с тамњаном, па би јој се у пола окренуо те десном руком прихватио зсмљану кадиоиицу са жеравицом, и на њу спустио зрно тамњана. Онда би се прекрстио и рекао гласно: — Бо имја отца и сина, и свјатаго духа, амин. Тад би почео читати молитве што је у школи научио, а она би иза његових леђа само шапутала: — Боже, удржн ми га! Боже, удржи ми га! За њу лепше молитве није могао нн попа очитатн; његов глае звонио је у њеним ушима као анђелски, небесни, и чинило јој се да такву молитву Бог мора чути н услишати. По молитви би ссли да вечерају. Она му је већ дала домаћинско место; била је вољна и да га двори као свекра млада снаха, али он не би хтео ништа окусиги док она не седне. И онда вечерају што је Бог дао, н разговарају.