Звезда

Сј№. 41Н ■■ Н ј> ? {| д|д М И ту је она удесила да он води реч. — Лма био комшија Марко, тражио те. — ПГго ? — Хтео да се разгонори с тобом о огради између плацева. Рад би био нустити свиње у воће, на да и мн притврдимо нагау ограду да не би било какве штете. — Па шта си му рекла ? — Казала сам му: док ти до!;еш. Оно и требало би баш нретрести ограду, једно, што је то и боље; а друго, да се не би мразили са комшкјама. Знаш како оно веле: једна штета, сто грехота. — Тако је. — Па онда тако му и реци. — Био је и Гавра Маринков. Послао га Маринко да пита: хоћеш ли да спрегнеш с њнм? — Шта би му ја могла рећи ? Ти знанг да ја то без тебе не радим. Није ово, хвала Богу, иуста кућа па да нема свога старешине. Ја ми слим да би могли спрегнути с њим, ако не хтедне комшија Марко с нама. Прво, знаш, треба њега запитати, јер он ти је најиречи. Знаш како веле стари људи? „Шта је најпрече?" — „Комхпија и кошуља". Него, кад одеш да се разговориш у који ћете дан претресати ограду, припитај га и за то. — Добро, добро; хоћу баш! И тако су се договарали. Истина, све је било како она каже, али све је изгледало као да се он пита, да он наређује. Он се као осе1)ао да је он нека сила у кући, да он води бригу о свему и, збиља, доста се пута и замисли то о овоме то о ономе. Једнога лепог вечера, баш некако око жетве, седи он под липом, која већ беше почела процве тавати. Пун месец светлио је свим сјајем својим са ведрога неба, на коме се виђаше, овде ондч, како трепери неким бледим сјајем по нека звезда. Ваздух је мирисао; иза куће у чести прижељкивао је славуј; из села се чуо лавеж. Све је друго поспало од умора, јер се тих дана довршивала коиња кукурузна. А у његовој се души нешто узбунило; .да му је да има толика прса па да удахне у се сву ту милоту. Она је седела крај њега па се сва стопила у поглед. — Што си ми се замислио, голубе мој ? упита га бојажљиво. Он уздану дубоко, погледа је па рече : — Докле ћу ја још бити нејак ? — Па, млад сп, рано моја! Еј, нано, да ми је нешто да имам снаге, да сам већ човек! — Даће Бог, соколе! А што? Ти си, благо мени доста снажан и јаторан. — Нисам. нано, нисам! Знам ја! Алн да сам, Бог д'о, знаш ли шта би ја урадио? Све ово наше имање ја бих затворио у сам проштац, а двориште би оградио тарабом. Па бих, видииг нано, посекао онде ону вишњу, па бих ту начинио кућу

У Д А ' 1м'«»Ј 53 онако исто лепу као у кмета Марјана; иа бих онда купио она два парчета поред нас у нотесу од Мијатовића, па бих разменио са чича Марком за ово испод куће,те исправио ограду. Онда бих теби купио човану ђуду, ону прошииену па све са свиленим гајтаном, и купио би ти „штивлетне" као што има госиоја учитељка, па кад нођеш шором нека све шкрипи! .. . -- А шта би себи купио ? — Купио бих нове тарнице, па црвене, н кунио бих она два зеленка од Ерчића, и кунио бих им нове амове од Радосава сарача, онаке исте као што је попа купно својим коњима. Онда бих сео, узео узде у руке, тебе бих метнуо у закошарак. па бих те само возао по саборима! . . . Еј, кад ли ћу постати човек, јадан ти сам!. . . — Даће Бог, очн моје, дати! Бнћеш ти једаи ио један! Још док те мајка оженн .. . -— То ми, вала, не треба. — Ех, не треба! Доћи ће време па ће и требати. — Никад, вала. Што ће ми? . — Још ћеш ти њу боље волети него мене. — Ко, зар ја?! Зар њу више волети него тебе! Та ја ћу њу ножем, каменицом ! .. . Нера се стаде смејати и поче га миловати и блажити му гнев — јер се беше озбиљно наљутио — лепим речима. Он се примири мало, метну главу на материно крило иа засиа . . . Све се утишало; ии једног гласка сем тихог шумора лшнћа изнад главе њене, и готово нечујног даха са .усана његових. Врело, пуно срце матерпно отвори се, и молитва, пуиа жел>а, по диже се оиом плавом небу, где тражаше нресто онога што створи и жељу и наду, да на његово подножје падне. . . (нлставиие ск)

• Б 0 Р Б А В. СТЕРИА I Ми ^емо данас раиије да завршимо носао, драги Јакове Александровићу, рече смешећи се старн кнез Даннло, рукујући се са својим младим секретаром, с којим је провео у раду веК неколико сахата. Ја данас очекујем госте, и ви се нећете ваљда љутнти на капризнога старца, којн пре времена прекида посао. Он је говорио то, и ако је врло добро знао, да је то правдање било посве излишно. Оп је то говорио само из љубазности и каваљерства према младоме човеку. У осталом, према својем секретару Кнез Данило ио је увек љубазан.