Звезда

БРОЈ 57

БЕОГРАД, ЧЕТВРТАК 3 ЈУНА 1899

ГОД. III

И 3 Л А 3 И четвртком и педељом Ц Е Н А : ЗЛ 1 МКСКЦ 1 Д1111А]' И.ЧИ 1 К1'Л 11Л Преталату примају свч иоште у Србији и иностраиству

ЗВЕЗДД

ПОРОДИЧНИ лист

ИгЈКТЛЛАТУ ТГЕБА СЛАТИ : Стеви М. ВеселиновиИу ароф. Богословије НЕП.1АЋЕНА НИОМА НЕ ИГИМЛЈУ СЕ Рукописи не враЋају се. УГЕДНИШТВО СЕ НАЛАЗИ.' Енежев Сиоменик Ор. 9.

КРОЈ 1Г» ИР. ДИИ.

БРОЈ 1Г» ПР. ДИИ.

Е Л Е Г И Ј А А. С. ПУШКИН — ии Кад усамљен ходам ја улицом шумном, Ил' у храм улазим пун иобожног спета, Или седнем кадгод међ' дедом безумном, Врх небеса плавих мис'о моја лета. И шапућем тихо: ала лете годи, И ве^ много живих међу нама нема, Нод мрачне сводове смрт нас редом води, Већ за неког можда ошгру косу снрема. Или храсг ггогледам шго усамљен стоји, Тај патријарх шума преживеће мене, Ту су некад били н дедови моји, Сад ми шумом прича њине успомене Или када чедо милујем .цалено Ја му нежно шапћем љубећ' меке власи, Сад ти за евет дветаш, а ја сам већ свен'о, Уступам ти месго, ено срећан да си. г Гако мишљу пратим сваки дан и лето Хитам, хитам журно, камо сам се крен'о; 11ред-а-мном будућност, ја је видим лено, И дан смрти тражи око уморено.

И крај пустих двери мога црног гроба Нек весело буја бурни живот млади, И нек цвеће цвета новрх мрачног свода, Миомиром благим нек ме ветрић кади. Д. Ј. Дпмитријевић. СВЕКРВА ОЈШКА И8 СЕОСКОГ ЖИВОТА — Јанко М. Беселиновић -

(НАОТАВАК) V Иасташе зимски дани. Небо бело, земља бела; дрва савила гране под снегом као да их је род пј итиснуо. Ни људи на улици, ни стоке по по љима: све је то нотражило крова и заветрине; једино вране и врапци што облећу око кућа н својом жалостивом дреком и цвркутом напомињу мирном сељаку да их има и без крова и без крува. Али је у селу мир. Из обелелих димњака и баџа вије се мирно кад бео, кад црн, густ дим; да не клепну која врата, рекао би човек да је у неком мртвом граду у ком живе душе нема. Само кад отвориш кућна врата тад забруји живот као у кошници. Тамо се ради, трчкара, гогови, ус према; на огњишту пуцкара весела ватрица, а око ње поседали укућани те разговарају гледајући како редара опотиче лонце... Деца заграјала у соби; живот, живот, живот... Нера нареди нешто Милици па оде неким послом Марковој кући. Таман она искорачи из куће а Пера се врати с гумна камо је ишао да ! положи стоци Окрете се по кући, завири у собу, протрља руке, узе столичицу и седе на своје место уз огњиште. — Зима ? —- упита Милица. — Зима. А где је нана ? — Оде до комшије. — Шта ће ?

И где ће ми судба гробак ископати: У крвавом боју, ил' сред мора бурног ? Да л' ће станак телу у сред крша дати, Ил' на цветном брегу језера лазурног ? Телу је све једно, иструнути мора, Али ближе роду душа би ми хтела, Тамо где ми прва зарудела зора Нек с могила днже од хладна пепела.