Звезда

3 В Е

3 Д А

Б рој 58

гпишла соби у задатак искороЈБавањо, уништоше Српства. И нико по локазујо толико неваљалства, толико псрфидијо, као ова кншга, којо се писац труди да докаже да је 2 X '^ = 98. — То више није брошира, није памфлет; ола уоиште не улази пи у какву врсту кљизкевности, мак ни ону, којој је био творац римски кројач 11 асквино. Ми с нравом можемо да стрсни.мо за друштвени морал, кад се један прота може да узме и да послужи као тип, као образац неваљалства. Овим својим „књижевним" лослом нисац допуњује свој ириватаи рад и живот — ми га сад видимо у иотнуности. Фина, воома фина хартија ни најмање не чини лепшима све опс погрде и перфидије у књизи, него тим лакше открива извор свој одакле је ноникла и нлаћена. Самим написом Калај је успео да изигра и сроза једнога православног проту на срамну улогу коју имају оне жалосне ипдивидуе што стоје на дну стспеница друштвенога и приватнога моЈ)ала. Нечувена злочинства и насиља Калајевих власти у Босни и Херцеговини према српском народу изазвали су јаван, општенародни покрет; постоје безбројне жалбе, протести, меморандуми упућени царскоме престолу у Беч; депутација првака срп. народа у Босни и Херцеговини очајно се бори противу зулума власти Калајеве управе и за добро цркве, школе и народа, жртвујући и рад и време и имање и живот и све светој ствари пародној, а овај нарањени прота са деструтстивпим споеобностима ништа од свега тога не види, јер има налог да се свему том подсмехне, да све изобличи-и дискредитира. То тако и бива у свету: чим се Исус јави, одмах се п Јуда за њ нађе. Горња књига има двојаку улогу: да пзложи руглу српски иародно-црквепи покрет у Босни и Херцеговини и да, с друге стране, оправда рад Калајев и његових власти у окупираним земљама. Далеко смо и од ломисли да пишемо криТику на ову књигу; она је сама себе пајгрђе осудила. Ми овим само хоћемо да регистрирамо једно беспримерно невал.алство, које је тим страшиијс и ужасније, што се овде толико изгубио образ да се нисац отворено ириказује. То је Димитрије Руварац, прота земунски, који нас уверава да није потилаћен, што је двојином и сто нута горе по њега; јер да му је дато Немањино благо. ио би грђе измећарио Калају, него што му, по сопственом приЗнању, бесилатно пљује на српске светиње. За овако постуиање ппгде у српском језику нити у Вукову речнику имена нема. Главне мисли Руварчеве брошире су ове: Пројект срн.-нар.-црквеног устава пе ваља, иити еу л.уди они који за њ војују; Калајева унрава у Босни и Херцеговини је добра, и народ пе страда, не иати, јер ћути, а то је, вели, доказ, да јо иотиуно задовољан; денутација јо просто сама себе ставила у тај положај, а иије парод уз њу; те .. газде'' и „ћиФте" раде за свој ћсФ а пе што је свему пароду дозлогрдило. Зар обесни поЛицајци рушо и разоравају домове иравославиих Срба у окупнрапим земл>ама; зар жапдари

тесацима иалећу иа цркве и пасилно касе обијају, школс и оедиице затварају, прогоие и бију невине и чостите Србе — и широм нростране Европе пропосе се ти очајни узвици иарода и штампа европска, која пије поткунљепа, износи босиримориа иасиља босанских власти на орпски народ и цео се образовани свет гнуша стидних недела Калајеве* иолиције и политике у окупираним земљама, а овај нарањени нои налази да је у земљи добро и да је ред, да народ ћути и да нијо са „газдама", да су захтеви депутације и народа проста лудост и прави се дуд тражећи некакав народни или свештенички сабор, као да ие зиа да Калај за далеко, далеко мање ствари баца људе у кврге, у ланце, у аису и томруке... Народ ћути. Ћути, лопе, али сиш 1асеп1, с1атап1. То је ћутање јагњета коме је вук зубима гушу стсгао. То јагње нод вучјим зубима ћути, јер не може глас да мине мимо зубе курјачке.... Не, не, бранити оио што цео свет осу1)ује, значи изгубити моралну подлогу живота; ту је савест отунела са свим и ми падамо у очајање да међу Србима има таких моралиих наказа. Ми остављамо књигу с гнушањем. После овога ми видимо кога је Калај уирегао у своје таљигО и каквим корбачем шиба. На Руварчеву књигу ми со осврћемо као на пример друштвене покварености, као симтом ове поквареие енохе; о њој нема шта да се говори. Ми указујемо само прстом на једну лешину што се распада; а за саму ствар, за сам народно-црквепи покрет и његове вође част је што за непријатеље имају овако ииске и крајње иеморалне л»удс . . . Госнодипе Калају, овај нечастиви је свршио своје, он је своју улогу одиграо — пустите га кући да иде. Или најмите га да у друштву с братом ироиесе свој критичкИ фењер мадо и кроз ма1>арску и хрватску историју; зар 1^0 се на тај начии најбоље одужити сриском народу и покајати рапије ешеклуке своје. II. Томнћ.

МАТКРИНО СРЦЕ - ИОКУНЉЕНИ ИИСКР Шта имају деца да захвале својој матери, сазпаје дете тск кад само. мајком лостанс -- човек дакле никад или тек наслућујо нејасио. Пожртвовањс Јматериио је пеограиичепо. Сам живот, ииаче највећи иметак човечјп, пе драси она вредним ни као једну иглу, ако се само тичо добра њеног детета. Ирпча о птици Иеликапу, што свбја ирса раздере, да би пахранила своје гладне птнчиће, чини се да је за матер прона1;ена.

Садржај: 1Јубан" (чесмаЈ. — „Свекрии" (пасганак). - „У аар". иј " (џесма). „ЏослеЈњи, ч.асочи Пушкинови'. „Иорба" (пасгавак). „Разоружање" (нас.гапак). — „Њшжевност". - „Матернно ерце". Бллсиик И ЗЛСТУИ. У1-КД. : Ст. М. ВкСКЛИНОВИЂ. Илрнл Рлдикллил ШтЛМЏАРИЈЛ —