Звезда

3 В Е 3 Д А

Стр. 407

Вг ој 59 М гледаше га али не оком, око је мирно гледало, иего мишљу која је ледила Перино срце. — Како оно што и ја? — На зар није тако ? — Тако је! Лма.... — Не рече ти да је ту Лио Милан — Који? — Побратим — рече она и он осети у тој њеној речи као иодсмевку. — А што је био? — Не знам. Они су тамо на капији нешто дуго разговарали... И смејали су се нешто. Чујем твоје имс али чему су се смејали не знам.... Њему се учини да му се земл^а под ногама гиба. — Чини ми се говорили су нешто о лову. Аха, ево и ње, она ће ти бол>е казати! .. Милица уђе носећи неколико вешалица. Али је Нера ништа не запита него се само скл.уси на столичицу. Оба су му ува зујала као да је.неко тои исиалио. (Наставиће се) ■ . |« I -

* * * Ноћи мила, иуна чари, Ноћи свежа, ноћи бајна, Кажи где је срећа моја, Где ли моја звезда сјајна? Заћутала нојца блага, Шуморење тајно стало, Само роса росит' стаде То се небо заплакало. ЈВубомир Н. Оими11.

ПОСЈЕДЊИ ЧАСОВИ ПУИШНОВИ (П И С М 0 Ж У К 0 В 0К 0 Г А 0 Ц У II У III К II II 0 В У) (овршетак.) 28. изјутра разнео се по вароши глас да Пушкин умире и његово предсобље беше пуно света; једни су се расиитивали о њему преко посланих; други, л.уди свакога сталежа, познати и непознати, долазили су сами. Дирљиво осећање народне, опште жалости изражавало се у том по крету. Број походилаца постао је најзад толики да су се врата на предсобљу (које је било поред кабинета где је лежао самртник) непрестано отва рала и затварала; то је узнемирииало болесника, те ми затворимо та врата а место њих огворимо

! друга, уска која су водила са степеницама право у биФе, а гостинску собу, где се налазила жена, одвојимо од трнезарије иараваном. Од тога тренутка -биФе је непрестано био пун света, у т трпезарију су улазили само познаници. На лицима се изражавало искрено саучешће, врло су много пла кали. Цар је добијао извешћа од доктора Арента који је по пет шест пута дневно и по неколико пута ноћу похађао болесника; тако сам исго морао ја из вештавати потанко о току болести велику кнегињу која је јако љубила Нушкина Тако.јеучешће дир љивоалије природно како код цара, коме је драга народна слава ма какве врсте... тако и код народа, који у том случају не само једнодушно са својим царем, но се још том онштом љубављу према народној слави сгвара, међу њима морална свеза; природио је да се цар поноси својим народом, ко.ји га разуме и заједно с њим воли оно што га поносно одликује од других народа, или га ставља с њима у ред; природно је да је народ захвалан своме цару за љубав према домовинској слави и за велико изражавање те љубави, јер у свом цару народ види иредставника своје части једном речју, ове изјаве опгптег учешћа наших добрих Руса мене су дубоко дирале, али ме нису изненађивале. Учешће странаца било је мени иријатно изненађење. Ми смо губили своје, је ли чудно што смо туговали? Али шга је њих дирало? Шта је мислно овај честиги Барант онака невесео у пред собљу, где су око њега с тужним лицима шаптали о том што бива иза врата ? Није тешко ногодиги. Геније је опште добро, у обожавању генија сви су народи једно, и када он пре времена оставља земљу сви га испраћају истом братском тугом. Пушкин по свом генију био је својином не само Русије, но целе Европе, зато је и Францускн по сланик (и сам чувен писац) долазио к њему с рођеном тугом, и ожалио нашега Пушкина као свога. Зато је и Лицерод, саксонски посланик казао гостима који су се у понедељник скупили код њега: „Бечерас код мене неће бити играња, данас су сахранили Пушкина." Враћам се к својем описивању. Пославши Даља да жену охрабри надом, сам је није имао нимало. Једанпут је запитао: „Колико је часова?" и кад му је Даљ одговорио, наставл.ао је иснрекиданим гласом: „Хоћу ли се... дуго... тако мучити? Молим те. . што нре .. Је лн скоро крај ?. * и свагда још додавао: л Молим те .. што п})е." Но уонште (после болова прве ноћи који су трајали два часа) он је био чудновато стрпљив. Када су га савлађивали туга и болови, он је махао рукама и испрекидано јецао, но тако да га нису готово могли чути. „Мора се трнети, пријатељу, нема се шта друго, рече му Дал>, но не стиди се бола свога, јечи, биће ти лакше. 1 ' „Нећу, оДговори испрекидано, нећу. не треба... јаукати; жена. . ће чути, смешно је.. да ме овака... ситница... савлада... нећу." Осгавио сам га у нет часова изјутра, и кроз два часа вратио сам се. Видевпш да је ноћ прошла досга спокојно отишао сам кући у нади, али кад сам се вратио нашао сам друго. Арент