Звезда

Стр. 468

3 В Е 3 Д А

ЈВрој 59

ми рече одлучно, да је све свршено и да неће нреживети овај дан. Доиста било је ослабило и стало нриметно опадати; руке стале хладнети. Он је лежао затвореннх очију, каткад је само дизао руке да узме лед и истре њим чело. Избило је два часа по подне; Нушкин је имао да живи још само три четврти часа. Он отвори очи и заиште сладолед; када му донеше рече гласно: „Зовите жену нека ме она нахрани.'* ()надође, клече крај узглавља, пружи му кашичицу две сладоледа потом примаче лице к њему, Пушкин је ноглади по глави и рече: „Ну, ну, ништа, хнала Богу, све је добро, иди." Спокојан израз његова лица и чврст глас обмануше јадну жену; она изиђе сва радосна. „Ево видићете, рече доктору Снаскому, он 1>е живеги, он неће умрети " А тог.тренутка већ је по чео последњи процес живота. Ја сам стајао заједно с граФом 15ијелгорским крај узглавља, са стране Тургењев. Даљ ми шапну: „одлази". Али мисли његове биле су светле. Покаткад их је само полусањив заборав замагљивао. Једанпут пружи руку Даљу и сгежући је рече: „Но дижи ме, хајдемо, више, више хајдемо!" Али пробудивши се рече: „Мени се причинило да се с тобом пењем горе по тим књигама и полицама! висоро... и глава ми се заврте." Мало после, он опет не отварајући очију стаде трангити Даљеву руку и стегнувши је, рече: „Ну хајдмо, молим те, и то заједно." Даљ га на молбу узе под мишке и подиже горе, а он наједанпут, као пробуђен, брзо отвори очи, лице му засветли и рече: „Свршен је живот." Даљ га прекиде уекавнш: „Да свршен је. Братили смо се." „Живот је свршен" понови он јасно и поуздано. „Тешко ми је дисати, гуши ме" биле су његове последње речи. Нисам скидао очију с њета и приметио сам тога тренутка да су се груди дотле мирне сгале испрекидано дизати и спуштати. Наскоро све лрестаде. Ја сам иажл.иво посматрао: чекао сам иоследњи уздах, али га не опазих Ти шина пгго је њим овладала учини ми се као умирање, а њега већ више није било. Сви смо над њим ћутали. Носле два три тренутка заггитах: „Шта је с њим?" „Свршено је одговори ми Даљ (у 2 и три четврти часа после подне, у петак, 29 јануара 1837. г.). Тако се тихо, тако мирно удаљила од нас душа његова. Ми смо дуго стајали над њим ћутећи, мирно, не смејући нарушити тајну смрти која се иред нама свршила у свој својој дирљивој светињи. Када су сви отишли, сео сам поред њега и дуго сам га сам гледао у лице. Никад на том лицу нисам ви1 ( ао ничег сличног том што сам опазио у овом ирвом тренутку смрти Глава му се у неколико наклонила; руке, у којима је за неколико тренутака трајало неко нервно кретање, биле су непомично онупггене као ради одмора после тешкога рада Али шта се изражавало на његову лицу, не умем да кажем речима. Оно је било за ме тако ново и у исто време тако познато. То не беше ии сан, ни мир; не беше израз ума пре тако својствен томе лицу; не беше ни израз неснички; ?*е, некака озбиљна, чудновата мисао на њему се

разливала; нешто слично на привиђење, на некако потпуно, дубоко знање што човека задовољава. Посматрајући га, хтео сам сваки час да га запитам: пгга зидиш, пријатељу? И шта би ми одго ворио кад би могао за тренут ускрснуги ? То су тренуци у нашем животу што су са свим достојни да се назову великим. Тог тренутка може се рећи. ја сам оназио лице саме смрти, божанско и тајно, лице смрти без покривала. Какав је печат она ударила на њ! и како је дивно показала на њему и своју и његову тајну! Уверавам те да никада на његову лицу нисам виђао израз тако дубоке, величансгвене, свечане мисли. Она се је дабогме и раније тајила у њему будући је својствена његовој високој природи; али у толикој чистоти показала се само онда када се све земаљско одвојило од њега с додиром смрти.*) Такав је био крај нашега Пушкина Описаћу ти укратко шта је после било Срећом сетих се на време да га треба сликати. То се одмах изврши док се црге његова лица још не беху измениле. Дакако да се на њима није сачувао онај први израз што им је смрт дала али ипак имамо примамљив отисак, слику не смрти него тихог, величанственог сна. На три четврги часа после смрти (за све то време нисам одлазио од мртваца, хтео сам гледати у-његово прекрасно лице) пренеше му тело у оближњу собу, а ја, испуњујући цареву заповест, запечатих кабинет својим печатом. Нећу ти причати шта је било с јадном му женом: с њом су непрестано били кнегиња Вјаземска, Е. И. Заглушка, граФ и граФица Строганови. Пробавивши ту још неко време, одем Вјелогорском на ручак; код њега се беху скупили и сви остали који су видели последњи тренутак Пушкинов, и сам,он био је позван пре три дана на тај ручак .. да празнује мој рођендан. У вече отидем цару да му јавим како је умро Пушкин Сутрадан ми пријатељи положимо својим рукама Пушкина у сандук, а идућег дана нод ноћ пре несемо га у Коњушенску цркву. Оба та дана соба у којој је леиио у сандуку била је ненрестано пуна свега. Преко десет хиљада људи долазцло је у њу да га види: многи су плакали; други су се дуго задржавали и као хтели пажљиво исци тати његово лице; било је нечег дирљивог у тој његовој непомичности усред тог кретања и ницег *) Жуковски је ппслао гр. Растопчинпј кн.ижицу, спремљену погиблим песником аа н.вгове стихове, и спм ,ју је почео стиховима: Онч, ложал], безг, движеш.н, какг будто по тнжкоп работ^ Руки свои онустив'1,, голову тихо склонн. Долго СТОНЛЂ н надт, НИМЂ, ОДИНБ, смотрн ВЂ вниман ).е1 «1, Мертваму црнмо вт, глаза,- били закрнти глааа; Видо лиио »то мн1; такг знагсомо, и бнло замЉтно, Что вирч-жалос!. на нелн, — вч. жизни такого Ми не видали на зтвм'1. лицф,. Не горбдт, вдохновен!,н Пламеш, на нем1„ не (»днл1, оетрии умг; Н1 ;Т1,! нв какок) - то мисл1,и, глубокон, високон! мисл!,и) Бнло обгнто Оно; мнилос!, мн1; что 9му Н I. 9Т0Т1. м .п 'т> предстонло как'1, будто как ,е пид1 ;(пе. Что-то збивалос!, падг, нич-б; и спросит 1,мн '1; хот"ћлос1, : г что видипм, ?"