Звезда

Врој &9

ЗВ^ЗДА

Стр. 469

тајанственог и што узбуђује у то.ј молитви што се чула тако тихо и монотоно усред тог шумнога говора . Опело ,је било 1. Фебруара. У цркви су били многи од наше госпоштине и многи туђи министри. На рукама однесмо сандук у капелу где је морао осгати док се не однесе из вароши. 3. Фебруара у 10 часова у вече. скуписмо се последњи пут око оног што нам јога беше остало од Пушкина; отпевасмо последњу песму; метнусмо сандук на саоне; оне се кренуше у саму поноћ; при светлосги месечевој пратио сам их неко време очима; наскоро их нестаде иза куће, и све шго је било на землл! од Пушкина за навек ишчезе из мојих очију.*) У ј ). Петровн!>

Б 0 Р Б А А. В. СТЕРНА (нлотавак) VI У двору владаше тишина; сви спаваху, кад Јаков Александрович из своје собе пре.ђе у би блиотеку. Ходник, који је водио у библиотеку, био је пре кратког времена начињен, и везивао је библиотеку са осталим домом. То је било велико, високо здање Сала је била окружена галеријама и хоровима. А поред зидова беху смештени ор мани напуњени књигама. Множина књига и реткосг појединих издања која се налажаху у библиотеци конггало је грдних новаца. Из главне сале улазило се у два кабинета. Намецгтај у тим кабинетима био је у главноме као и у главној сали: ормани норед зидова на средини кабинета сто а око стола Фотел>е, велика лампа висила је над столом. У једном од тих кабинета обично се зани^ао Јаков Александрович. Ну сад, пре него што је сео на своје обично место, он неколико пута пређе брзим корацима по кабинету, који у овај мах осветљаваше само светлост месечева. Глупо одјениваху његови кораци у тој великој соби, у којој беше неколико столова, покривених зеленом чојом. Нешто хладно и страшно осећало се у тој тишини, и неко неразговетно шушкање у зиду учини, те сав задрхта „То су мишеви", куражатпе он самог себе, „НиIНТ'1 друго црго миЈцеви", — али ц»ему беше веома тецшо. У том нррвозцо^ стању, у коме га *) Ово цисмо доносимо у вериом преводу сем онил места која се тичу цара и која су наравно сувшпв „побожна" и претерана, и од зна^аја су само аа шега и Жуковског.

сад налазимо, то шушкање, сенке од појединих предмета, све то сметало му је да своје мисли, које беху јако раштјжане, концентрише А он је мо;.ао о свему да размисли, да изведе закључке. Први пут, у његовој тридесетој годинн живота, он наилази на силно разочарење. Не обично разочарење. већ разочарење које учини читав прелом у души његовој — Да се ја не варам? — питаше он самога себе. Је ли могућно, да сам ја половину свога живота нроживео у тим заблудама, та то је ужа сно . . . ужасно! Па треба ли и даље живети?! .. Јаков Александрович био је идеалиста и он је волео људе. Он је замигаљао, да човек у себе има два начина: добраизла; но он је тврдо веровао, да је у човечјој природи више добра, него ли зла, иданакрају крајева, зло мора бити побеђено од добра у свакој дутпи — било то пре, или после. Услед тога он јебио веома благ судија према људскам слабостима. За пуних тридесет година свога живота он до данас ниједном није имао прилике да наиђе на разочарење. Зло, по његову мипљењу, увек је морало бити поВеђено од добра у дунти свакога човека. Још од раног детињства у Јакова Александровича развијала се та љубав према људма учећи се томе још у кругу своје породице. Јако и здраво дете развијало се у кругу здравих људи. Он је веома волео и поштовао свога оца, а јогавишематер, која је била веома даровита, паметна и часна жена. Јаков Александрович одрастао је норед своје матере, и она му је служила као образац по којем је ценио све жене у опште. Он је наитцао на разочарење тек у својој тридесетој години тада, када он још није ни нознавао тај женски свет и у којем је он замингљао само врлине као што их је налазио код своје умрле матере. Занесен у своју науку, вечито у послу, Јаков Александрович, до сусретасагриФицом Орбековом, још никад у свом животу није био зал,убљен. Лепота младе жене у часу га је освојила. Он није знао, он није ни нојма имао о томе, колико у женској депоти може бити извештаченога неприроднога. Пудер, Фризуре, чипке и мидери, што све увећава женску лепоту, о свему томе он није ниттЈта знао; он је сне то примао на веру. И он је одмах био уверен, што така ленота није била у стању лагати и што унутрашња својства те жене морају одговарати њеној спол>ашности. Кад је он дошао у дворац, гроФица је још била у црнини. Она је често давала иарастос и нанахиду своме мужу, плакала и молила се Богу, и он је веровао, да }е њу смрт мужа дубоко потресла. $ако се он ^ачудио, када му једком рече, да рна никада није волела свога старога мужа и да сад осећа неко задовол^ство што је ослобођена тих суцру^канских везц,. У томе се огледала једна врста кокетства; тако слободно, тако отворено откривати своју дугау томе нраведном, образованом, но наивном човеку. Он је са ужасом иосматраше