Звезда

С тр . 476 Та зар мисли ваша рђа, Кад се хвата чиста злата ! Природа је много тврђа Него лонте вашег блата! Природа се ломит' неда, Време иде, време лети, А ви црни, лица бледа. Ви ћете му с' одупрети!! Сејте лаиси, кујте мача, Наручујте неброј кнута, Божја светлост све је јача, А истина крчи пута! (Певанијај Змај Ј. Јовановић.

ЗМАЛУ ЈОВАНУ ЈОВАНОВИЋУ

У мучно] борби терета, јада, Кроз жића бурног тегобне часе Лира је твоја хорила гласе Божанске песме вере и нада. Педесет лета труднога рада Љубави опште певаше красе, Слободу славећ' у мучне часе, Знамење свето живога млада. Старино драга, свима нам мио, У жићу своме роду си свио Најлепшег цвећа најлепше сплете. И Српство сада од свију страна Светкује славље велика дана И теби венац признања плете. Пеоград, 1899 год. Милош П. ЋирковиЈ-!В И Л А

Борило се ( па се уморило: Мртва лежи на Косову војска, Слобода је мртве испратила, Оставила живе сиромахе, Нек робује ко ропством дугује, Који живот у ропству поштује. I

3 Д А В рој 60 У крви се круна утопила Црвен крвца од жалости црни, Видов-дане видео је мегдане, Бидео је славу и јунаке, По сто срца у грудима једним, Једну снагу ме!)у стотинама. Како с' свети пре нег' што ће мрети, Бидео је оно српско сунце Како сину, на како се вину, Како стаде, па како западе, А тама је на мртвило пала, Црн је барјак ноћца разавила, Полу-месец крвав изаша' је Иобедио ј', ал' га скупо стаје. Ноћ је пала, невесела, гамна, Гора ј' нема, у н>ој душе нема, Само једна лепота девојка, А лепа је као стручак цвета, Умиљата к'о тица грлица, Жалостива као глас славуја, Па по гори тужне речи збори: „Леле мени, кукавици сињој, Младости ми и животу моме, Да самцита остадох на свету! Што би мушко, то ми изгпнуло, Што би женско, то ми преевиснуло! Немам рода, немам завичаја На Косову сва ми срећа спава, Ој, Србијо, постојбино дивна, И јунаци, дико и поносе, Ој, слободо, погажени цвете, Српско име, порушена цркво, Како ће вас оплакат' девојка!" Тако млада дању ноћу јада, Тако Српка виче и нариче; Ал' невољи на овоме свегу Све је глухо до Бога једнога. Тако траја неколико дана, Од туге је косу раснустила, Од жалости лицем побледела Сузе су јој рухо обелиле, Од тежње јој поникоше крила Те се створи у горици вила. Хвала Богу, тада и до века, Није рана од самрти била, Тешка рана од Видова-дана. А вила се Богу помолила, Те по гори поникнуло биље, И корење од свакоје руке, Ком је вила снагу провидела, Терем знаде. где која ваљаде.