Звезда

Турчину се рука осилила Кујућ' њоме мачеве и ланде, Па се сила љуто побесила Јао Србима, да Србн не беху ! Ево скоро пет стотин* година, Од како се сузи и крвави, Гора нам је рађала јунаке, Невол>а им груди^челичила, А вила им ђорде наоштрила, Па се славно бише и бранише, Кад је Српче мајка породила, Свако ј' вила чедо пољубила, А маленом у повоју синку Певала је српски и јуначки; Кад су Срба ране надјачале, Вила му је очи заклопила И самртну муку олакшала, Била ј' слепцу гусле удесила, А гусле су душу веселиле, И мртвима славу подизале Храбрим, живим', храброст увећале. Ево, браћо, моје песме мале, Која прича како ј' досад било, А, и од сад — божија је влада Благо оном, ко се чему нада. (Деванија) Змај Ј. Јоианопић.

ЗАР ЈА ШГ ВИИ НЕ СМЕМ? -гфв- " Зар ја љубит' више не смем? Зар се м е н и само краги Своју драгу драгом звати, Уздахнути, осећати!? Ко ми може љубав убит', Ма да ј' срце раскидано! — Ја те љубим, чедо моје, Чедо моје — закопано! Ја не умем жеље крити, Та жеље нам живот чине; Ја још живим, а ко живи, Тај за рајем својим гине. И ја гинем срцем живим, И ја гинем непрестано Ја за тобом гинем, злато, Злато моје — закопано/ Сваком сјаје једна звезда Кроз тамнину горких јада, Сваког теши ова звезда —

А зар за ме нема нада?! Зар ти ниси увек била Мелем-цвеће мојих рана, Зар ми ниси и сад нада, Надо моја — закопана! Кад су били часи златни, Кад времена беху срећна, Ја сам им'о много вере — Ал' зар вера није вечна! Зар је вера, шго у јаду Изневери сиротана?! — Зар те не смем својом звати, Веро моја — закопана!? Ти си мртва, мој животе, Отишла си с овог света, Тој даљини вема мере Иа зар и то да нам смета ! Нека пада над и вера, То ми љубав и не свлада Ја те љубим, празна сенко, И без вере и без нада! (Певаиија) Змај Ј. Јовановић,

ИЗ „ЂУЛИЋА" XIII Љубим ли те. . ил' ме санак вара, Што те удиљ уза ме дочара, ЈБубим ли те... ил' ме душа вара, Што се удиљ с тобом разговара; Љубим ли те... ил' ме безум гања, Немам вида, чула, осећања, Љубим ли те... ил' љубави није Што ме грли, то су само змије; Љубим ли те... или мене нема, Или тебе, — нас обоје нема; Љубим ли те... или нема света, Нема сунца, ни росе, ни цвета; Бећ све тмина, што је пак'о меси, А по тмини витлају се беси, А међ њима прабесина спава Моју љубав у сну измишљава ХБ1 Срца стрепе кадшто У највећој срећи, Не питај их зашто, Не умеју рећи.