Звезда

Број 61

3 В Е

3 Д А

Стг. 485

— Волети мене, — говорио је он то је проза, то је само један тренутак нризнања под утиецима месечевих зрака; љубити мене — то је дуг прозаичан живот. То је одбацпти и одрећн се свих скетских паслада и уживања; одрећи се дворца, уметничких слика, старина изнаменитости рода, елегантности, богатства, раскоши... — Ја волем вас, ја волем вас... — Волети мене, то је мален квартирић на каквом петом спрату. где се осећа мирис кухиње... Он понављаше њеие речи, као да је прислушкивао њена ранија резоновања у њеној снава ћој соби. — Али ја волем вас, говорила је она ста рајући се да га поколеба. — Волети мене, то значи : одеваги се у просто цицано платно. Разумеге ли вп те ужасе? Свиле, гсадиФе, треба се одрећи, онн су сувпшнн у нашој сиротињи. у нашој сиротињи, Ирина Дмигри јевна, у нашој сиротињи.. — Ја волем, понављаше она. — Волети мене, — настављаше он даље — то није какав заносни, романтични епизод, то није тренутно пожртвовање, го није тренутни пријатно заносни осећај, који би се могао сакрити. Не даље, већ сутра сви ће у овом дому знати о вашој љубави Представите себи, како би се томе зачудио Ардов; представите себи презриво негодовање кнегиње Анастасије, кнеза Данила. Видите ли ви те резулгате ? ГроФица Орбек постала је госпођа Тимотијева: сва поезија љубави нропала, није ли истина? — говораше он горко смешећи се, скривајући својих очију од ње. Она беше оборила главу и ћуташе. — Ја вас нећу презирати, јер је и немогућно жртвовати све то што ви имате и што вам по праву припада, само за једну л>убав некаквог Тимотијева. Истина ватрену, безумну, прву, прву л.убав, Ирина Дмитријевна, но само једну љубав! Он стаде очекујући. В (дев како жалосно саже главу и размишљаше, он је мислио, да је њена одлука већ готова и да је ово тренутак њихног вечног растанка; но он се ипак надао, такође и и он саже главу и избегаваше да је погледа у очи. И. . она своје руке пружи њему Он је погледа и спази преображено лице, које се сијаше од неког унутрашњег задовољства. — Ја тебе волем, ја се не бојим, ја се ни чега не бојим с тобом, одговори она. Он громко кликну и загрли је. Светлост од лампе тихо изумираше и само зраци месечеви својом светлошћу осветљаваху два млада тела, чврсто ириљубљена једно уз друго. VII Сутра дан већ сви су знали да је гроФица Ирина Дмитријевна дала своју руку младом секретару; она је сама објавила то, изиестивши претходно о томе кнеза.

Кнез Данило био је мање поражен тим гла сом, него што се могло очекивати, јер у сваком случају удар нанесен његовом срцу, није био баш тако неочекиван, — кнез изгледаше да је готов гај глас равнодушно поднети. Он не показа ни најмањег огорчења, само осмејак који се показа на његовим танким губицама бејаше некако жа лостан. Кнегиња Анастасија била је ван себе; сва њена образованост п њена обична уздржљивост, не могаху јој бити у помоћи у овом случају: она није била у стању да савлада своје негодовање и поздравила је невесту саркастичним осмехом. Целог дана била је веома узбуђена и непрестано је говорила само о Ирини — Погледајте, — говорила је кнегиња тога вечера Ардову, показујући му очима на Ирину Дмитријевну — погледајте како се смеје, како јој бљеште очи, помислили бисте е је најсрећнија жена на свету! Да, зар ппје. реците, то једиа безум ница, која се решила да пође за некаквог Тимо тијева озбиљно мислећи да ће себе тиме усрећити?! Ардов скиде монокл с ока и лако слеже ра менима. — Сад је она „несчастнан счастливица" рече он смејући се својим речима — али кроз две године, кнегиња, када се она опамети и када о томе озбиљно размисли! Не велим, да ш г Тимотијев евојом љубављу није у стању да јој накнади све го што она губи, дајући му своју руку. Веда, патња очајање убике младу жену! Ја је жалпм! — 0, — прекиде га кнегиња — ја и не сумњам да ће се ваше нророчансгво испунити и то ће бити потпуно праведно; такав њен прохтев не може остати некажњен. Мњење тога друштва у којем се дотле кретала и Ирина Дмитријевна речима кнегиње Анастасије и Ардова прорицало је несрећу Ирини. Да, то друштво прориче Ирини несрећу, очајање и патњу у њеном будућем животу... Но, зар мишљење тога друштва не може бити ногрешно? Зар није могућно да ватрена, озбиљна приврженост, љубав, дружба и труд, ко.ји јој неминовно предстоје у томе животу у који она сада ступа, испуне сав њен живот и баце копрену на све што она сада оставља; зар није могућно да ће Ирина не с очајањем, већ радосним веселим срцем пети се на пети спрат у своје тако мило, тако драгоцено гнездашце, које је она сама изабрала. превели К. п М. , А. ^ . ' -

РАЗОРУОКАЊЕ (наставлк) Док је убогих, гладних, болних, дотле ће увек бити прилика самопрегоревању, јунаштву, које презире смрт итд. Али, кад нотече мед и млеко,