Звезда

С тр . 506 3 В Е

ПОНЕСИ ВАТРЕ ! — ГАРД0ЕЕ.И ГЕЗЈ. Било је један сахат после ионоћи, кад сам сео на железницу. Воз стиже око 7 сахата у јутру у Будимпешту. Баља ми, дакле, брзо спавати У кунеу није било никог, до једног сгарог господпна с дугачком, старозаветном брадом. Седео је у куту. ГГушио је. Изгледао је као оне Фигуре од воска, што их мећу пред панорамама, и туре им цигарету у уста. Боштани човек непомично седи, и у једнаким, ситним облачићима пућка дим. Наравно, то други пућка место њега Сан ме није ухватио тако брзо, као што сам желео. Човек се мора прво привикнути на лупу железнице и на дреку на станицама. Помислим у себи: и ја ћу запалити једну, па ћу пушити док не засним. Батре нисам имао. Никад је и не носим А зашто бнх је и носио, кад је цео свет има, а ватра је једина ствар, што се радо даје. Заиштем је од странца. Он тури руку у гапаг, и без и једне речи пружи ми кутију са жижицама. Припалих цигару. Добро је горела. Братим му жижице, и пружим се по седишту. ' транац је пренртао кутију са жижицама на длапу. Гледао ју је с неким уживаљем, па ће мени: — Јел те да је лепа ? — Збиља, лепа. — У Москви сам је добио за усномену од Чигорина, — вели ми, гладећи браду. — Познајете ли га бар по чувењу ? — запита ме ватрено. — Чуо сам му за име. — Он је овај славни шахиста. Играо сам с њиме. Једаред је он тукао мене; једаред сам ја тукао њега; а једаред смо били <1>еми. — Ј1епо. — Можда и ви, господине, играте шаха ? — Никад. (Та није хтео, ваљда, да играмо шаха ?) — А и не разумзте ? — Не, госнодиие — Штета, — рече старац гласом пуним сажаљења, — шах је тако иотребан сваком, као и музика, или игра, или пушење. Ако ко не свира у који инструменаг, он је прост човек; ко не уме играти, томе је живот као у шумскога дрвета; ко не пугаи. тај не живи, тај само вегетише. А гаах је у осталом тако лак, да се за један сахат може научити. Има тридесет и две Фигуре па шездесет и четири поља. У нрвом реду стоји осам нлана. За овима краљ, краљица, два коња, два официра, два топа, једном речи — читава војска у маломе. Цигарета ми се угасила, заснала. Како бих волео, да сам ја заспао место ње; али старкеља се распалио па одугаевљено распреда о постанку шаха. Ломислих у себи: хајде саслугааћу до краја. Најпосле, нема те игре, која би имала така правила да се о њима може говорити више од по сахата.

3 Д А Б гој 64 > - 1 " ■ • ■ < ■ ■ ■> ■ ' ■ » 1 ■» Ме1)утим ирође већ два сахата а мој чика никако не нрестаје с његовим знањем гааха Једном после, кад је припаљивао цигарегу, уграбих згодан тренутак да га запитам: — Зар није но вољи да мало нрилегнемо ? — Спавао сам све до сад, — одговори повукавши добро дим. — Него да настаним... И помислите, шта ми се догодило: сањам ја као да сам бели топ, па на једанпут опазим да ће ме црни коњ изести. — Баљда сте хгели рећи: ударити вас ? — Не, молим, ово је техничан израз. То значи да је црни коњ могао скочити на моје место. Јест врага. а ја се затворио. Ни маћи се не могу. Изгубљен сам! — А запгго молим вас и ви не скочите ? Рекох у себи: хајде да га ражљутим, па ће можда изгубити вољу да нрича даље. Ал за овог човека то је било само уље на ватру Он ми сасвим мирно и стриљиво стаде тумачити да топ не може скакати, јер се то никако не слаже с његовом природом. За тим настави: — У тој страганој муци, на моју велику срећу, пробудим се — Штета! — помислих накосно. — Тај је сан последица моје јучерагање игре, — настави странац. — Јуче сам играо с доктором Нојем у Великом Бечкереку. Тај ме ;е господип у свакој партији потукао коњем. Ја радије маневригаем с официрима. То сам научио од старога Гинтера у „Пештанском шах-клубу". Он тврдо верује, да ће увек добити партију онај, ко има витие официра. — Апроно, рекох, не би ли се говор окренуо на гато друго, — можда, господине идете радо и на трке? — Не, — одговори он и одмахну презриво руком, — то је за џамбасе. — Најленши спорт ! — Ствар укуса! Само сам једанпут у животу гледао до краја, док је јогп стари Сен Јанош био жив. Можда сте га познаиали ? Не ? Штета! Он је однео победу над Паризом. — На трци ? — Не; иа гааху. Истукли смо, господине мој, Парижане, у 1842. Мени је тада било 10 година, али сам већ толико разумевао шах, да сам скоро сваки ход унапред погодио. А ево како је била ха иариска игра... — И Ернел је тамо био, јелте, међу играчима, — Био... — Ја мислим, да је он ииак био већи мајстор у музици. Његову онеру „Краљ Стеван" сматрају неки као најбоље дело његово. Па и он сам смагра да му је то најбоље. Јесте ли гледали ? — Гледао сам. Био сам на првој представи. Сећам се добро онога дана, тад се бавио овде један бечки шахист, ког смо поштено измлатили. *