Звезда

Б рој 64

3 В Е 3 Д А

С хр . 507

— Пардон, што вас опет прекидам, можда ћете се сетити, је ли на тој премијери био Брашаји, стари Брашаји — Богме, не сећам се. — Брашаија познајете? — Како не, то ми је најбољи пријатељ. — И ја волим тог старог чичу. Ј1ане сам се у Карпатима нашао с њиме. Ботанизирао је ио снежним иланинама. Да знате каквих снежних висова тамо има ! — Ах, јест. Једном мал се и сам не изгубих. У свегу се сретнем са једним својим пријатељем, ал срећом имао сам џепни шах уза се, па га раширим. И данас се још сећам, играли смо једну дивну партију, Муцијеву: е, — е ( — е 7 — е 5 .. Тхе, дабоме, ви то не разумете! Укратко да вам кажем: ту се жртвује један кон>, па онда игра краљицаСахат је показивао већ четири. Глана ми је бучала од тог проклетог шаха. — Поштовани господине, рекох му молећиним гласом, — нисам спавао има већ недеља дана. — Молим, само још ово извол'те саслушати, одговори ми ои. — Ових даиа дође један Енглез у наш клуб, и рече: „Штована госнодо Мађари, одиграјте са мном десет партија. Ја ћу метнути хиљаду Форината, а ви метните пет стотииа"... Више се не сећам, шта је гај старкеља даље о том приповедао. Сан ме је тако савладао, да сам наједаннут заспао. Снавио сам слатко, као што може сиавати уморан човек. Пробудих се. Чујем како звоне и како неко ватрено и одушевљено крај мен" декламује. У јутарњем расвитку видех оиет дугачку браду мога старца. Још је непрестано приповедао о оном Енглезу: — И галебит с официром упали и десети пут! Упали, господине мој ! Разумете ли: упали! Оншта радост. Еиглез плати, па оде. Више није завирио у клуб С мађарског нревео : Ј. П. * * * Успавана лежи околина цела. Не миче се листак ни на једиој грани. По зраку се само оморииа стани... По нека би врана нољем се наднела, Ваздухом заплови, па на јаблан слеги; Мало вратом крене и гракне из гласа, После опет крил'ма простор заталаса И к'о црпа стрела мине кроз врлети. Већ је њеког трага нестало одавна, А твој поглед стално оним правцем креће: Којим она више пролетети неће, Никад више крила залепршат' тавна...

Заман тако поглед по прошлости лута,Пронађеш ли трага, угледаћеш тамо Место зрачних слика, тавне сенке само, Утиснуте стопе сред мрачнога пута! 1899. Хајделберг. Вожа С. Ннколајсвик.

ЈЕЛЕНИН МУЖ РОМАН написао Ђовани Верга (наставак) II Међу тим Јелена је игала, под руку с Чезаром, од врата до врата, од пријатеља до сродника, тражећи конака. Пошто ју је одбила тетка Орсола под изговором, да није рада свадити се са доиа Аном, ово двоје љубавника беху клонулп духом. Опет су се налазили на улици, оборене главе, збуњенп, не знајући шта да раде. Јелена је предложила, да потраже гостопримства код Робертове мајке, једие друге удаљене рођаке дон Либормјеве. Али пре пола сахата Роберто је дојурио кући н начинио узбуну, те тако је његова мајка имала кад, да се размисли. Она прими бегуице у иредсобљу, намрштена чела, са свећњаком у руци, тобоже крстећи се од чуда, изјављујући, да јој је немогућно примити девојку у кућу, пошто има сина у кући, на би су седи могли свашта мислити. Она је, рече, врло скрупулозна у тако нежним сгварима. Н>ен је исиоведник отац Мансуето, каиуцинер, који је доста строг човек. Роберто је прислушкивао иза врата. Јелена беше нобледела и лако је дрхтала од узбуђења. Она обори главу и повуче за руку Чезара, који је муцајући и држећи шешир у руци, као да проси милостињу, и даље наваљивао на домаћицу, избегавајући њене оштре погледе. Кад је ова чула да њих двоје силазе у мраку низ степенице, дубоко уздахну и рече свом сипу, који провири иза прата: — Једва једном одоше! — Јога нам је и то требало! рече Роберто. Добро је те сам нањушио и одмах те известио. Ко зна кад би била свадба. А дотле морали би ми да девојку издржавамо. Док су оно двоје младеница као убијени слазили низ етепенине, паде на ум Јелени, да иа другом кату станује једна удовица, која је сматрана као богата жена и која је свако вече долазила с плетивом ка Робертовој мајци, где се врло добро опријатељила са дона Аном. Пошто Чезаре није знао шта да чини, вратише се уза стененице. Удовица је била код своје сусетке баш у тренутку. кад је Роберто као без душе донео глас, те је она одмах, оставивши плетиво, нобегла у свој стан и закључала се. Служавци беше заповедила, да никога не пушта и да само каже да госпођа није код куће. Изгледало је као да је слутила, и чим је чула звонце узвикиула је: