Звезда

Стр. 503

3 Б Е

з Д А

БрОЈ (Ц

— Ето их! Служавка довикну кроз кључаницу, да је газдарнца изишла, а кад Чезаре, зачуђен том чудноватом околношћу, не хтеде да иде, мислећи да ту има неког несноразума, на нослетку уиита, кад ће се вратити; она јој пришаиу иза врата; — Кажи да лежим болесна у ностељи. Кажи да нмам грозницу! Љубавннци окренуше леђа, пе рекавши ни речи, а доле под капијом договараху се шта да раде. У тај мах у близини откуцаваше ноиоћ. Један светлосни зрак продре кроз врата неке некарнице, која беше из дворпшта, н чу се еејање брашна. Пас, који беше у шупи затворен, нададе лајатп Чезаре немо стиште девојку на груди. Опаму се умнлно истрже. У иомрчини виђаше се само њен, неодређени црнн лик, обучен у црне хаљине, с велом на лпцу. На послетку рече он: — Хајдемо. — Куда ]|Смо ? — Не знам. Улица бешс иуста и одјекивала је у хладној јесењој ноћи; љени шкиљави гасни Фењери бацаху светлосне млазеве у побочпе улице На тамним кућним Фасадама отворно бн се овда онда који осветљен нрозор. Из даљине се чуо још шум кола у живљим улицама. Јелена ћуташе; кад су пролазили исподједног Фењера, ви1)ао јој се врх цииелица иснод скута од хаљнне, коју беше десном руком мало уздигнула. Чезаре ,је упита спебивајуК н се: — Волиш ли ме још? Она му ћутећп стиште руку. Два ноћна стражара прођоше норед једног кућњег зида, с рукама у ншаговима. Младић промрмља уплашено: — Хоћемо ли мојој кући — Не! одговори оиа одлучно. Он је ногледа немо, уплашено, као да би је хтео унитати да се не каје! Јелена му ирочита из очију мисли те рече: — Волим те! И опет бих учинила оно што сам учинила, да будем авоја! Он хтеде да узме њену главу, п да је пољуби чнстим братинским пољуицем. Али Јелеиа га одгуриу и метну му руке на груди, не рекав ни речи. Само овда онда стискаше му руку, идући поред њега. Чезаре, коме је у глави владала забуна а срце куцало као да ће да искочи, није знао куда је води. Јелена му наслони главу на груди. Наједаннут се нађоше у улици дел Дуомо. Нанослетку Чезаре упита: — Куда ћемо? — К твоме стрицу Лујђиу. Младић застаде. Јелеиа насгави: — Заам, твој стриц ме не воли, али ме неће оставити на улици. Видећеш. Чезаре јој рече, да је његов стриц строг и неумољив, и да га он више није иохађао, од како му је због тога што је ишао њеној кући, очитао добру буквицу.

— Тим боље! одговори она. Значи да зна све. Нре или носле морали бисмо се помириги с твојим стрицем, поштојебогатчовек. Видећеш да ће ти оиростити. Над тамиом мрачном улицом тренераху на високом и хладном пебу миријаде звезда. Јелена их ноказа драгану и наслони св >ју главу на његово раме, окренувши леио, бело лице небу. Чезаре одиучно закуца. Стриц Лујђи иије држао слугу, говорећи да су то илаћени непријатељи, те тако отвори врага сам сав разбарушен и блед од хладноће и страха услед те иоћне иоходе. Требало му је нет мииута док је нашао кључаницу. Он се скамени од чуда, кад виде ово двоје нред собом. Јелепа му наде плачуКи иред иоге и стаде га пазивати милим ујаком. Стрицу није требало ништа више да нита. Он је био толико збуњен, да није знао где да сиусти свећњак. На иослетку изли свој гнев па Чезара, назва га бедником, који ће нородицу упропастити, и своју мајку пре времена у гроб отерати, рече му како хоће да се жени, а још је жутокљунац, којн није кадар ни за себе хлеба зарадити. На њега, рече, не треба да рачуна. Оно што има једва достиже њему и његовој жени. Јелена, којој су сузе обливале леио лице, држаше га чврсто за руке и иреклињаше, да је не оставља на сред улице. Иа нослетку стриц омскша; он закопча стари врскаиут, који му је служио као собња хаљина и нрогунђа: --- Што се вас тиче, ви можсте остати, пошто сте већ скували чорбу. Не могу да вас оставим на сокаку. Моја жена ће вам на брзу руку снремити мало постеље. Ви сге учиаили леиу комедију! Шта мислите да сте добили? главии згодитак или сина Виктора Емануела. Чезаре се не усуђиваше да уснрави главу. Ти можсш сиавати на сокаку! узвикну му стриц. Иди па се одмарај на својим лаворикама! Лено си учинио! И кад га је најурио као каквог нса, Јелена дохвати на вратима Чсзареву руку и рече му: — Сад сам твоја, не бој сз ! И први пут нол 5 уби га у чело. Чезаре се корак но корак удаљавао, увучених рамена с рукама у шпаговима- Сад му је ирви пут било јасно шта је учинио; осећао је као да му је кроз срце нрошао нож. Прошлог вечера је Јелена, ухвативши један тренутак кад се отац свађао с мајком, а Роберто ћутке гледао Камилине руке, добацила му значајан поглед и пришаитала му: — Страх ме је! У том тренутку била је бела као бели восак,главу с бујном косом беше нагнула мало у страну и у том положају била је врло лепа са својим вратом као у статуе. Дуго је владала нема тишина. Нанослетку, док су Роберто и Камила случајно проговорили тихо