Звезда

'С ТР. 524

3 В Е

3 Д А

Б рој 65

ЈЕЛЕНИН МУЖ Г 0 М А Н нАипсАО Ђовани Верга ,» (НАСТАВАК) IV Отац је' говорио о днешшм питаљима, играјући са жеиом карата, а тај обичај донели су из нровинције, где су нроживели више годипа. Међу домаће нријатеље снадао је један младић, који је увек био одевен по нооледљој моди, који је увек био ту, није пушпо, иепрестано седео покрај Камиле под зеленим штитом од лампе, ироводећи вече у бројењу убода игле. Кад га је нредстављала дона Ана додала је, да је Роберто чиновник у дому за нахочад н да јој је неки мали род. Мало доцније, кад је млади адвокат у кућп иостао мало интимнији, дознао је да ће се Роберто сродити тек кад се венча с Камилом, а то ће бити онда, кад добије унапређење, које већ седам година очекује. Мало но мало па и он је ностао као неки ородник те породице. Мама га нредусреташе смешењем, дон Либорио га примаше са радосним: ох! Госпођица Камила, не отварајући уста, наместила би му столицу иоред сестре за сголом, а Роберто би му ћутећи иружио десницу, на којој увек беше рукавнца. Али пре но шго је дошло до те интпмиости, морао се оп подврћи некој врстп саелушања, или боље рећи морао је нолагатн исиит. Јеленин отац био је за врсме Курбона поткаицелар и могао је па прсте да изброји сва иравиичка иитања Доста глупо од еадашње владе, што је нензионовала тако способна човека као што је био оп. Стари нензионовани бурбоискн канцелар био је од иете до главе постао црвени, а врло је радо шуровао и са социјализмом. Мајка, која је толико нробавила у нровинцији, док јој је муж био у служби, иотиуно је ноимала, да у малим варошицама има скромних али солидиих ирилика, којима би човск морао од срца позавидети, иарочито опих дана, кад обућар и пекар опседну кућу, те цела иородица мора у великој гали излазити у град, да не би сваког тренутка слушала гандркање звонца на вратима. Оиа се понашала као домаћнца, која је нрошла ове радосги у свету и оставила их за собом, те се и она врло падо унуштала с младићем у озбиљне разговоре на своју руку. Хтела је да зна, колико му ирихода доносе његова добра у Алтавили, колико му вина даје његов виноград, иа колико се делова доходак дели, а младић, тронут толиким иријатељским ингересовањем, иричао би иа дуго и на широко о свима кућеввим пословима, рачупао јој мршаве нородичие нриходе и колико лица има у кући; стидећи се мало повеликог броја, одбијао је попеко лице и говорио, да је једна од његових сестара и сувише иобожна, а да живи у овом свету, и да ће се поеветитн Богу. — Неједнакост у имању то је неиравда! говорио је дон Либорио, намакнувши кану на очи. —

Ви сге истина у скромним иршикама, али сте млади и имаге позив. којим можеге све иостићи. Ја вае више волим тако ! Дона Ана насмепшла би се тада иа њ љунко, Камила би нотражила очима своју сеетру, за тим бацила иснитивалачки ноглед на Роберта, који би климањем главе одобравао. У том општем изливу нријатељства само се Јелеиа држала повучено. Чим би се младнћеви иогледи срели с њеиима, она би оборила очи. 11о целе вечери седела је и читала сагнувши главу, са својим као снег белим вратом. Свирала би часовима, < а сјајним очима управљенпм у ноте, за тим би леие до лаката разголићене руке наслонила на дирке, ногледала расејано око себе, на онда бацала дуге ногледе на рођака Роберта, који је седео крај Камиле, иосматрајући њене руке. Оиа не беше с младим адвокатом нрозборила ни двадесет речп. ма да су толико нута остајали сами кад год превртаху ноте или кад би јој ои иоиудио руку и с њом напред ишао Али онога дана, кад су Чезару иисали његови о берби из Алгавиле, да је грожђе већ презрело, а њега иема никако, и кад је он дошао да се с девојчином нородицом опрости, прострели га Јелеиа граорастим очима, које се кад и кад чињаху црне, н уиита га : — Кад ћете се вратити? — Око ноловиие новембра, промуца он. — Тако доцкан И ни једнеречи више не нрозбори једио другом. Дона Ана је честитала, јер, кад је он нотребаи да буде на берби, зиак је да ће берба бити богата. — Треба бити од користи друштву ! нримети отац. На послетку благостање породица доходак је за оиште богаство. Сињорипа Јелена није прозборила ни речи више. Неше се наслоипла на нрозор и гледала је на поље на мрачну улицу, ири чему је :)авесу била иодигла и главу прислонила на окно. Кад је младић устао, да иде, диже се иолако и оиа, стиште му руку као и други, и док су се остали међу собом разговарали, уиита га: Хоћете лп барем писати? и држала га је за руку. Кад се вратио у Алтавилу, младић је на својим тихим шстњама, кад би се сумрак као каква магла сиустио иад долипе, и све]1е једиа за другом палиле ио кућама, мислио иа звона, која чисто тужно звоњаху на 8лраву Марију са звопика у Јеленкном дворишту, мислио на тамни зид, што беше пун мрачних рунчага и на ону ламну што се у тихом иредсобљу ненрестано љуљушкала тамо амо. Да би одржао реч, писао је њеиом оцу једно дугачко нисмо, које је десетииу иута дерао, као да је то докгорска диеертација. Отац га је метнуо под бурмутицу, ма да је у њему бпо један срдачап став за дона Ану а неколико лених ноздрава девојкама Сињорина Јелена одговори својом лепом енглееком калиграФијом за оца „који беше заузет иословима.' 1 Она му ћаскаше о свему, причаше му с извесном