Звезда

БРОЈ 67

БЕОГРАД, НЕДЕЉА 11. ЈУЛА 1899.

год. ш

и з л а з и четвртком и недељом

Ц Е Н А за 1 мескц 1 динар или 1 круна

Претплату треба слати : Стеви М. ВеселиповиКу Пјроф. Вогословије

НЕНДАИЕНА ПИСМА пе иримл.ју се

Преталату иримају све иоште ■у Србији и иностранству.

ПОРОДИЧНИ Ј1ИСТ

Рукопиои не вра^счју се. уредништво се налази : Кножев Сноменик бр. 9.

број 1^> пр. дин.

БРОЈ ИР. дин.

БЕГ АЛИ-БЕГ 8 АЈКА АТЛАГИ^А Из „Књигд о љубави." Бег Али-бег у тамбуру куца Испод двора Ајке Атлаги1\а: „У маглу се суице заронило, „А ио цвећу дробне сузе нале, „Казуј мени, лепото девојко, „Што си тужна, што си невесела, „К'о алкатмер када јесен дође ?" Проговара Ајка са пенџера: „Не питај ме, момче аџамија, Не иитај ме не зледи ми ране, „Сву сам среКу синоћ изгубила : ; .1>ег Селим-бег меие сставио, „Испросио Фату Фејзагину." Ал' зајеца ситна тамбурица, И заплака момче аџамија: „Знам ти дерте, знам ти муханете, „Боловаћеш, нећеш нреболети: „Срце ти је стеном постануло, ..А под стеном гуја присојкиња, „Зубом гризе, а отровом трује, „Троваће те до суднога даика ; „Тих сам јада и ја с тебе дост'о, ,,Ал' сад, Ајка, нека ти је иросто! Милорад Ј. МитровиЉ.

УЧИТЕхЉ ^ЊИЖЕВНОСТИ

— А. ЧЕХОВА

Зачу се тонот кољских конита, о дрвени под; из коњушнице изведоше најпре вранца ГраФа Нулина, па посл§ белога Беликана, па онда сестру његову Мајку... Беху то све красни и скупоцени коњи. Старац Шељостов оседла Великана, па се окрете својој кћери Маши и рече: — Е, Марија Годфрија, седај ! Опа! Марија Шељостова беше најмлађа у породици; имала је већ 18 година, али у нородици је још

једнако сматраше маленом, на је за то сви зваху Мањом и Мањусом; али после тога кад у град дође пеки циркус. који је она походила усрдно, — свп је стадоше називати Маријом Годфрија. — Она! викну она и скочи на Великана. Њеиа сестра Варја седе на Мајку, Наклтпн на ГраФа Нулина, ОФПцири — на своје коње, па се тако отеже на дуго, леиа кавалкада, шарена од белих Официрских блуза и црних амазошш. Из дворишта изидоше ходом. Кад су уседали па коње и излазилн на улицу Накитин опази да Мањусја еамо на њега погледа. Брижно је гледала она и њега и ГраФа Нулииа па је говорила: — Сергије Васиљићу! држите ви њега увек на узди. Недајте му да зазире. Он се нритвара. И сад, да ли с тога, што је њен Великан био у великој дружби с ГраФОм Нулином, или је то било само случајно, тек, она је и сад као и јуче и ирекјуче за, све време јахала напоредо с Никитином. И он је гледао њен малени и стројни стас како седи на поноснтој белој животињи; на њено госпоцко држање; па цилиндар, који јој ннје доликОвао 'и чииио је старијом, него Што је била у ствари; гледао је радосно, задовољно, ноносито; слушао је и мало разумевао што говорн, и најпосле је намислио: „Ево поштене речи: кунем се Богом да се нећу снебивати него ћу се још данас објаснити, с њом"... Било је седам часова у вече. То је времс кад бела акација мирише тако силно, да ваздух и само дрвеће мрзну од својега мириса. У градском врту већ свира музика. Калдрма звечи од коњскога топота; на све стране се чује смех, говор, лупа капија. . Војници, што бсху на путу салутираше официрима, гимназисти се клањаху Никитину и како је изгледало, свима што дођоше у врт у шетњу, било је мило посматрати кавалкаду. Међу тим било је топло;. облачићи, разбацани у нереду понебу беху мили; сенке топола и акација што се протезаху преко широке улице и захватаху и на другој страни куће до балкона и других шратова, — беху некако ирнјатне и примамљиве.